Пише: др Душко Челић, студент Слободног универзитета и слушалац Часа слободе уживо, одржаног у Косову Пољу, на Благовести, 1986. године
Народни трибун, један од правака Покрета отпора Срба са Косова и из Метохије, Коста Булатовић, упокојио се на Благовести ове године. Отишао је у тишини један од првака и можда једини који је остао до краја живота одан српској слободарској идеји чији је зачетник био, не тражећи (и не добивши) ништа материјално за своје заслуге. А заслуге овог храброг, доследног, скромног и народу и Српској православној цркви верног родољуба, за национално бућење Срба на Косову и у Метохији, биле су немерљиве. Његово хапшење, на Благовести 1986. године, под сумњом да је ”учинио кривично дело непријатељске пропаганде”, због покретања петиције 2011 Срба о албанском терору и тешком положају српског народа на Косову и у Метохији, било је иницијална каписла општенародног бунта Срба са Косова и из Метохије. Почетак отпора против вишедеценијске албанске комунистичке репресије, зулума и притиска албанских сепаратиста и ћутања српских комунистичких конформиста у Приштини, Београду, Новом Саду… Његов потоњи допринос Покрету отпора био је изузетно драгоцен.
Сећам се живо и данас те ноћи. Као студент четврте године права на Правном факултету у Приштини, био сам учесник и сведок окупљања народа испред куће Косте Булатовића у Косову Пољу – приградском насељу крај Приштине, које је потом постало неформална престоница Покрета отпора. Те ноћи запаљена је луча, која је након деценија антисрпског комунистичког сепаратистичког мрака, осветлила и показала сву тежину положаја Срба на Косову и Метохији. О Кости Булатовићу, до тада готово да ништа нисам знао, али сам, као млади бунтовник, сматрао да је моја дужност да се солидаришем са идеолошки мотивисаним хапшењем једног Србина, као и са мојим народом, чији сам нервноправан и тежак положај разумео, сведочио и живео. Читаве ноћи пристизали су Срби из Метохије, са централног Косова, из Косовског Поморавља, Ибарског Колашина… Ређали су се на ”бини под ведрим небом” беседници, сељаци, радници, службеници, ”обичан свет” из народа, сведочећи аутентично своју муку, проносећи слике дискриминације, неправди и страдања, солидаришући и идентификујући се са Костом Булатовићем. Био је тој мој други универзитет – Слободни универзитет, који је започео Часом слободе уживо. Други универзитет по редоследу, али по значају за формирање моје личности и става о српском питању на Косову и у Метохији, свакако први. На томе сам неизмерно захвалан почившем Кости Булатовићу, као што верујем да треба да му буде захвалан читав наш род.
После несвакидашње ноћи, сутрадан ујутру отишао сам на Факултет на часове Криминологије. Професор, родом из Душанова код Призрена, одавно одсељен за Београд, радио је као ”косовски кадар” у структурама СУП-а на савезном и републичком нивоу. Час је започео питањем ”да ли је неко прошле ноћи присуствовао скупу српских националиста у Косову Пољу?” Из препуне студентске сале, јавило се свега неколико нас (тачније, нас тројица). Укорио нас је речима да је то био ”скуп против братства-јединства којим се разбија заједништво народа и народности, да на такве скупове не треба да идемо и да ”не дозволимо да будемо заведени”. Истина, осим тог мучног сазнања да они који треба да нас уче праву и правди, подилазе неправди према сопственом народу и уче нас да и ми будемо такви, даље последице нисмо трпели. Можда и због тога што је дух ”буђења народа”, дух српског националног слободарства, био неповратно пуштен из боце, а ја сам и таквом реакцијом професора, био утврђен у вери да сам те ноћи био на правој страни и да на њој треба да останем.
Борба за слободу Срба на Косову и Метохији започела је управо тим часом слободе уживо, у Косову Пољу, на Благовести 1986. године, које опортунистичко комунистичко вођство у Србији, на челу са Иваном Стамболићем, није могло или није смело да разуме.
”Српско пролеће на Косову и у Метохији”, аутентична побуна Срба против неправди, притисака и зулума албанских комуниста и сепаратиста, чији је један од најистакнутијих иницијатора био Коста Булатовић, оваплотио се у чувеном Писму из Косова Поља – петицији 2011 потписника. То писмо, као какав проглас о слободи, читало се (полу)тајно у свакој српској кући на Косову и у Метохији. Десетине хиљада Срба идентификовло се са описом тешког стања Срба на Косову и у Метохији, захваљујући оним најслободнијим и најхрабријим међу њима – трибунима и потписницима.
Храброшћу Косте Булатовића и осталих народних трибуна које је предводио, тада је отворено српско национално питање, не само на Косову и Метохији, већ и у комунистичкој Југославији, која је, после Брозове смрти, бројала последње године. Показало се да масован и организован бунт обесправљених и одважних људи, спремних да се боре до краја за своја права, може уздрмати окошталу власт и покренути историју. Тај глас слободе био је уједно и ”неопростив грех”, за оне које данас називамо ”политички запад”. За оне којима је Југославија била пожељан државни провизоријум само условно. Дотле док су у њој Срби били државно подељени на републике и покрајину Косово и Метохију у којима су били мањина, лукаво раздробљени на вештачке нације, препуштани асимилацији а и тамо где су били демографска већина (тзв. ужа Србија), државно и уставно осакаћени. Српском народу није било дозвољено да се национално и државно усправи, да преуреди државу Југославију, коју је (по други пут) створио. Зато је покренут сецесионистички грађански рат у коме је погинуло и страдало на десетине хиљада људи, у коме је друга Југославија у крви нестала а велики део српског народа трајно прогнан из својих вековних домова са својих историјских територија. Да иронија буде већа, за сецесионистичко растурање заједничке државе, окривљен је народ који је поднео највеће жртве за њено стварање и који због тога ”мора да сноси последице”.
Последњи чин тог кажавања читавог једног народа, због гласа слободе који је подигао, одиграва се данас тамо где се тај глас и зачео – на Косову и у Метохији, 37 година након отварања српског националног питања у комунистичкој Југославији. ”Политички запад” би да тај круг симболички затвори баш на његовом изворишту и жилишту по моделу ”поражене нације”.
Због тога је данас, више него икада, важно баштинити слободарске историјске тековине српског народа, борити се против наметања јарма ”поражене нације” и непристајање на обезвређивање жртава које је српски народ дао за сопствену слободу и за слободу других народа, од Косовског боја до Битке на Кошарама.
Због тога је данас, више него икада, важно вредновати и чувати сећање на догађаје и људе значајне за српску националну историју. Баштинити националну слободу и лучоноше слободе. Чињеницама разобличавати идеолошке антисрпске стереотипе о Косову и Метохији и о Србима, нарочито о Србима са Косова и из Метохије – Косовцима и Метохијцима. Један од тих национално значајних догађаја био је рађање Покрета отпора Срба са Косова и из Метохије, који је предводио народни трибун Коста Булатовић, који је касније прерастао у општесрпски национални покрет.
Због тога је данас, више него икада, важно да се зна да су се, иако малобројни и свакојако десетковани, Срби са Косова и из Метохије први супротставили комунистичкој антисрпској политици у Југославији, у верзији албанског комунистичког сецесионизма.
Због тога је данас, више него икада, важно да се зна да је Час српске слободе уживо, по први пут у комунистичкој Југославији одржан у Косову Пољу, на Благовести, 1986. године и да га је симболички водио Коста Булатовић из Окружног затвора у Призрену у коме је био заточен, јер је жело да буде, јер је био и остао слободан Србин.
Извор: искра
