У истрагама убистава новинара у бившој Југославији у већини случајева нема резултата, а сарадња и обједињени списак свих убијених могли би бити корак ближе ка откривању починилаца, закључци су са данашње конференције „Три деценије после: шта знамо, а шта откривамо о некажњеним убиствима новинара 1991. до 1995. године“ одржане данас у Прес центру УНС-а.

Удружење БХ новинари је, рекла је представница УНС-а Драгана Бјелица, евидентирало 81 убијеног и несталог новинара, а њихова имена ће, како каже, бити достављена тужилаштву Босне и Херцеговине, а потом и УНС-у.

Хрватско новинарско друштво (ХНД) забележило 22 имена убијених и несталих новинара, Удружење новинара Црне Горе (УНЦГ) и Синдикат медија Црне Горе једно, а Друштво новинара Словеније два. У Северној Мекедонији није било страдалих новинара у овом периоду.

На Косову и Метохији УНС је забележио 18 убистава, отмица и нестанака новинара, а председник овог удружења Живојин Ракочевић, рекао је да је за проналажење починилаца ових злочина битно посматрање широког контекста.

„Што је простор мањи, то смо даље од истине. На малим просторима као што је Косово и Метохија сведоци смо да је било 18 убистава, отмица и нестанака. На малом простору ви схватате да се ту све зна и да је то савршен злочин – онај где се све зна, а правде нема“, додао је.

Истакао је да је највише новинара на КиМ страдало после сукоба 1999. године.

До података о убијеним и несталим новинарима је, додао је Ракочевић, дошла Јелена Петковић, која је, уз подршку УНС-а истраживала сваки случај, потпуно дистаницарана ентничких и иделолошким предрасуда о колегама.

Представници УНС-а се девет година заредом сваке године налазе код Ораховца, на месту где су страдали Ранко Перенић и Ђуро Славуј. Спомен-плоча је осам пута срушена, а како је рекао Ракочевић, осуде Удружења новинара Косова још увек нема. У питању је удружење новинара медија на албанском језику.

Ракочевић је истакао да овакви случајеви могу код свакога пробудити страх да ће се једног дана наћи на месту страдалих.

„Суштински проблем је онај тренутак када у нашим животима помислимо на ту страшну реченицу- Ја сам следећи, истакао је“.

Истраживање види као сигурност која људе може ослободити од те помисли.

Председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић рекао је да се ова страдања често ни не третирају као убиства новинара, а у истрагама, како је додао, нема довољно помака.

„Свако од УНС-ових истраживања носио сам представницима привремених органа – Тужилаштва у Приштини. Пре тога сам их упознао са радом наше комисије. Прихватили су то као посао на коме ће радити и колико знам у истрагама није било озбиљног помака“, рекао је.

Када је са Комисијом прегледао документацију МУП-а, Безбедносно-информативне агенције и других институција, каже, виделе су се опструкције и недовољно озбиљан рад. За случај Милана Пантића мењало се, како је истакао, седам радних група.

Било је потребно, рекао је Матић, унети ентузијазам код људи који се баве истрагама.

„Када смо оснивали комисију, није постојала ниједна слична у свету да преузмемо искуство. Сами смо га стекли. Сада се очекује коначна пресуда за убиство Ћурувије. Мало је случајева да се 24 година након убиства донесу првостепене пресуде, а надам се да ће ускоро бити и правоснажне“, рекао је Матић.

Сарадњу институција и индекс убијених новинара Матић наводи као неопходне за квалитетну истрагу убистава новинара.

Маја Север: Заједничка декларација доказ да ЕФЈ има воље за истраживање убистава новинара

На годишњој скуштини Европске федерације новинара (ЕФЈ), која је била одржана пре годину и по дана у Загребу, удружења која су чланови ЕФЈ-а су потписала заједничку декларацију која се бави питањима убијених и несталих новинара, рекла је председница ове федерације Маја Север.

Међутим, Севере је истакла је да су у фокусу ЕФЈ-а тренутни притисци са којима се новинари суочавају.

„У данашње време се много наших колега суочава са притисцима и сигурност новинара је поново постала припритет нашег посла. Многе колеге извештавају из Украјине и животи су им угрожени. Много људи изгубило животе претходне две године. Своје активности и енергију зато усмеравамо ка томе“, рекла је.

 Маја Север обратила се преко Зума(фото: Прес центар УНС-а)

Ипак, додала је да је заједничка декларација доказ да има простора, воље и енергије за отварање питања о случајевима убистава новинара.

Представник Хрватског новинарског друштва (ХНД) Горан Газдек био је сагласан са Север у констатацији да су овакве теме често у запећку и додао је да је УНС-ово истраживање подстицај за ХНД да поменуте случајеве дубље истражује.

„Морам да признам да се од кад сам у ХНД-у слабо бавимо овим темама. Ту су 22 случаја који су истражени 1999. године. Спорадично се убиствима и нестанцима баве колеге у својим редакцијама. Ово је подстицај за нас да ове случајеве дубље анализирамо и видимо шта ми можемо учинити поред службених истрага које се обављају“, рекао је.

Отежавајућа околност је, каже, што у многим случајевима сведоци нису међу живима, али истиче да остаје трајни задатак да се истражује.

У претходном периоду до нових сазнања о убијеним новинарима долазили су новинари Јелена С. Спасић, Драгана Бјелица, Филип Мириловић и Бранимир Ђуричић.

Јелена С. Спасић писала је о убиству Сима Кљајића и Милана Жегарца.

„Убиство Жегарца је део ширег предистражног поступка. Из Тужилаштва за ратне злочине смо сазнали да је предистражни поступак активиран прошле године. У том предмету је и екипа шабачког дописништва Телевизије Београд. Надам се да ће коначно ствари и званично да се покрену јер први пут имамо предмет са конкретним бројем“, рекла је Спасић.

Спасић је писала и о Симу Кљајићу, о чијем убиству, како је истакла, нигде осим на сајту УНС-а нема података.

„Госпић је мало место, знало се да је убијен. Чак је по пресуди Жупанијског суда први на списку убијених, а Врховни суд Хртватске је то потврдио. Дошли смо до тога да у 2023. години нема нигде осим у УНС-у података да је колега убијен“, рекла је.

За Кљајића каже да је био типичан локални новинар који је јавност информисао о свим битним дешавањима.

Кљајић је, како је навела, за време рата био и дописник „Ријечког новог листа“.

„Покривао је паљења кућа Срба, гранатирање, док није дошао 30. август, када је Госпић директно нападнут. Од тада Кљајић пише сервисне ствари – где може да се узме пошта, где је било неког квара и слично“, рекла је Спасић и питала због чега је овај убијени новинар остао невидљив свих ових година.

Бранимир Ђуричић је такође истакао да је приликом истраживања убистава новинара у Републици Српској често наилазио на обесхрабрујуће резултате.

„Један од инспекотора који је био код породице наших колега Горана Дојчиновића и Саше Колевског, убијених у Озрену у обележеном новинарском возилу, рекао је да се не треба надати превише“, додао је Ђуричић.

Инспектор је, како каже Ђуричић, рекао и да, по свему судећи, никада неће пронаћи убице и налогодавце.

Он је рекао да у Удружењу новинара Републике Српске имају прикупљену документацију и да су разговарали са сведоцима злочина, као и да су снимили неколико документарних филмова на ову тему. Сваке године, како је истакао, подсећају надлежне да су потребни одговори на то ко су починиоци злочина. Увек, истакао је, чују реченицу „истрага је у току“

Додао је да су приликом истраживања о убијеним и несталим новинарима добили позитивне повратне информације од породица, са чиме је била сагласна и Драгана Бјелица, која је писала о дописнику Вечерњих новости из Вуковара Јусуфу Чехајићу.

„То је судбина једне мале породице и колеге који је у најбољем маниру радио свој посао, а то чини да све што радимо има смисла“, рекла је Бјелица.

Посебно је била мотивисана да истражује његов случај јер је имао беспрекорне извештаје у тешким околностима.

„Био је мали дописник велике редакције који се савршено бавио својим послом у таквим околностима. Под гранатама, за српски медиј, са Хрватске територије, имао је увек званичне изворе и одлично доносио информације“, рекла је Бјелица.

Извор: УНС