Пише: Иван Милошевић
Има ли примјера у политици да је један политичар тражио подршку једног народа да би побиједио сопствени народ? Је ли ко забиљежио у политичкој пракси примјер да један политичар тражи од оних који не живе у једној држави да пресудно утичу на свакоднени живот те државе? Има ли примјера у Европи да они који су своју судбину везали за живот у туђини и у њој се сналазе како знају и умију уређују ствари у кући коју су давно напустили и препустили забораву? Има ли примјера да се од људи који се завичаја сјећају само преко споменара или видео записа тражи да летом преко бијелог свијета дођу обиђу своја некадашња имања и предају га у руке ономе ко им организује превоз до државе у којој су рођени, али у којој више нико или мало ко живи од њихових најрођенијих? Има ли примјера да се политичка потрага за дијаспором проглашава мегапатриотским чином, јер у супротном оде нам држава на добош, покуповаше је бог зна који измећари на лицитацији и продадоше за шаку долара? Има ли примјера у политици да се битка за дијаспору и њен масован долазак у земљу сељака и осталих несрећника на Балкану проглашава одсудним бојем за част и славу предака, јер у супротном част и некадашња слава одоше до ђавола, Богу на истину и несташе као да никада нијесу ни постојали?
Мало нас је, али волимо да будемо први! Па кад не можемо у спорту, науци, политици, умјетности, можемо бар у политичким апсурдима попут актуелног боја до посљедњега ДПС-овца за дијаспору. Милу није тешко да за један дан облети читаву Европу и на припремљеним сусретима са нашим држављанима и несрећницима који су од јада и биједе у држави у којој су рођени побјегли да јој се траг више не зна, замоли да га подрже, јер није само у питању њихова, него и његова кожа и да уколико то не ураде ето и њега код њих, јер тамо доље, међу својима, њему нема опстанка! А тек када ОН код њих дође видјеће ђавола, односно на својој кожи ће осјетити како влада онај који је Црном Гором владао 30 година! Зато је боље да они дођу, него да им ОН долази!
Дијаспори се шаљу писма и то не обична него дирљива, дође ти да заплачеш од вишка емоција и све то на први поглед изгледа узбудљиво и фамилијарно. Окупљају се укућани расути по свијету, зове их мајка отаџбина да се врате и барем на један дан осјете све благодјети завичаја који су тако давно напустили! Писма се шаљу интернетом, али и осталом поштом, а бројни примаоци, дирнути у срце зовом отаџбине одговарају и куну се Милу да ето их већ сјутра, да сједају на први авион и слијећу у зору, а прекосјутра гласају, а одмах након гласања враћају се одакле су дошли, да наставе да живе као што су и до сада живјели и да их боли она ствар што су можда утицали на живот оних са којима тако дуго не живе! Послаће им разгледницу или тик-ток из Луксембурга или Лимбурга, па ако хоће нека дођу, боље и да се ломатају по земљама Бенелукса и остале Европе него да се муче у земљи сељака на брдовитом Балкану, у коју су они само скокнули да виде најрођеније на један дан, али да им одреде судбину за наредних 10 или 15 година!
Попут битке за Нормандију и у боју за дијаспору употребљена је сва позната и непозната логистика. Ко би је набрајао имао би шта до сјутра да пише, углавном сви авиони су на броју, аутобуси су већ упалили моторе, а може се и приватном превозом. Неко каже да је за дијаспору све то џабе, јер их код куће чекају благајници и остали службеници за надокнаду трошкова, а биће нешто и за кафу, качамак или цицвару! Њихово је само да дођу и гласају, за остало не треба да брину – има ко то зна и ко се у томе извјештио претходних деценија!
У боју за дијаспору нема поражених иако су сви поражени! Тако је то у земљи сељака гдје један политичар бије одсудну битку против свога народа ангажујући други народ! И то представља врхунском политиком , врхунском политичком драмом и врхунском АГОНИЈОМ!
