У оквиру традицоналне манифестације ”Братски и пријатељски сусрети
кроз градове и мјеста Србије” која је отпочела у Краљеву, потом
настављена у Крагујевцу, Војвода Степи, Београду и завршена у Рачи, промовисана je књига историчара Горана Киковића „Светосавље у Црној Гори и Васојевићима“(Васојевићи у борби за СПЦ 2019-2020 године) O књизи Горана Киковића говорио је Доктор историјских наука Драгољуб Даниловић.
/И ове године, Богу драгом хвала, радујемо се новом издавачком
подухвату колеге Горана Киковића и великом јубилеју који обележава.
Пером искусног и прекаљеног истраживача Киковић је у уводном делу
приказао историјат Будимљанске епархије, једне од најстаријих
епископија у СПЦ. „Стожер рашке земље“ манастир Ђурђеве Ступове подигао
је далеке 1213.године жупан Првослав син великог рашког жупана
Тихомира. У манастиру Ђурђеви Ступови је од 1220.године до средине
17.века било седиште Будимљанске епископије. Аутор је презентовао
кратко историјат Будимљанске епископије од епископа Јакова, Калиника,
Теофила, Спиридона, па преко Николе потврђеног у Светостефанској
повељи краља Милутина, до митрополита будимљанских (од XV века)
Василија, Матеја, Герасима II и Пајсија. Први будимљански епископи
после Велике сеобе Срба 1690.године Јефтимије и Викентије. Обнова
Будимљанске епископије везује се прво за будимљанско – полимског
епископа Макарија Ђорђевића (из прве половине 20.века) , а потом и за
будимљанско – никшићког Јоаникија Мићовића, прво као викарног
будимљанског епископа а потом и као администратора
Будимљанско-никшићке епархије од 2001.године. Од 4.августа
2002.године, када је свечано устоличен владика Јоаникије у манастиру
Ђурђеви Ступови, једна од најстаријих епархија наставила је свој
богати историјски развој. Његово Преосвештенство, господина Јоаникија
Мићовића, увео је 5.септембра 2021.године патријарх српски Порфирије у
трон Црногорско- приморског митрополита. Укратко Горан Киковић је дао
врло утемељене аргументе о вишевековној повезаности епархија Српске
Цркве, чији је нераскидиви део била и Будимљанска епископија, рекао је он.
Доктор историијских наука Вукашин Дедовић, је овом приликом опширније
говорио о овој књизи.
-Имам част да нешто кажем о књизи мога колеге и пријатеља Горана
Киковића: СВЕТОСАВЉЕ У ЦРНОЈ ГОРИ И ВАСОЈЕВИЋИМА : Васојевићи у борби
за Српску православну цркву 2019-2020. године –
Идавачи књиге су:
– Српско историјско-културно друштво „Никола Васојевић“ – Беране
– Удружење Српских књижевника у отаџбини и расејању – Андријевица
– Удружење добровољаца ратова до 1918.њихових потомака и поштовалаца – Беране
Садржај ове књиге, чине објављени текстови, фотографије чланци,
расправе, интервјуи, репортаже … који су објављивани у часопису
„Глас Холмије“ чији је главни уредник аутор књиге историчар Горан
Киковић. Ова књига представља колекцију повећег броја свједочанстава о
вишемесечној одбрани православних светиња у Црној Гори, а поводом
неуставног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном
положају вјерских заједница, који је 29. децембра 2019. године
усвојила Скупштина Црне Горе, на предлог Владе Црне Горе,
Један од рецезената књиге Зоран Вулевић наводи да је: „књига настала
као сушна потреба да се остави материјално сведочанство о овој
јединственој саборности, опомени, отпору, побуни против одлуке и
закона власти Црне Горе да превери оно у шта се десетинама векова
веровало и што је било неупитно’’.
Власт у Црној гори се одлучила да кроз законску форму дословно отме
комплетну имовину СПЦ у Црној Гори, чиме је исказала и отворену намеру
да је издели и подвргне грубој пренамјени. Тај неуставан и агресиван
чин и акт противан обавезујућим међународним правним документима,
народ у Црној Гори је препознао и против њега дигао свој глас. То је
био глас грађана за одбрану основних људских права на слободно
исповедање вере и имовину. Свједочанства која чине садржај ове књиге
потврђују нам да је народ схватио колико су биле озбиљне зле намере и
тежње власти у Црној Гори. Зато се и „догодио народ“ у Црној Гори,
народ који је кроз молитвене ходове, литије, показао прави хришћански
дух, а то је да се и против најперфиднијих напада бори на умерен,
господвен и цивилизован начин.
Аутор је објављујући ову књигу, препуну документованим причама и
фотографијама, имао намеру да илуструје и хронолошки посведочи о
пркосној одбрани светиња. У овој књизи баш сви текстови и све
фотографије говоре упечатљиво о покрету народа Црне Горе који је стао
у одбрану светиња, од оних који су покушали да опљачкају цркву, цркву
која је створила Црну Гору, али и да промене њен идентитет говорећи да
је Српска православна црква у Црној Гори продужена рука великосрпске
агресије на Црну Гору.
Киковић се, у књизи, представља као аутор мањег броја прилога, али и
као колекционар и приређивач чланака, расправа, огледа, беседа и
интервјуа других аутора, које је објединио, с једном јасно израженом
жељом: да остави трајно свједочанство о овом народном устанку.
Комплетна црногорска ситуација са православним светињама је била
основа за одржавање многих научних скупова и јавних трибина, о којима
Киковићева књига садржи свједочанства углавном у виду интегрално
приређених излагања учесника тих јавних скупова. Књигу чине и неколико
прилога о подршци коју су СПЦ и народу у Црној Гори пружили јавни
радници из Србије, као и више десетина фотографија, које је аутор
одабрао и унео у књигу, као додатно визуелно сведочанство васојевићке
борбе.
Морамо истаћи да сви прилози у овој књизи, не сведоче само о
васојевићкој борби за одбрану светиња, како је књига насловљена, већ
доказују да су и друга угледна српска племена у Црној Гори стала у
одбрани своје цркве.
Ова Киковићева књига може се одредити као зборник сведочанстава, фото
албум, али и као збирка извештаја са разноликих активности појединаца,
удружења и колектива.
Као што сам рекао, Киковић се, у књизи, представља као аутор мањег
броја прилога.
Његов први ауторски текст у овој књизи је уједно и уводни текст на
стр. 5-16, а насловљен је „БУДИМЉАНСКА ЕПАРХИЈА КРОЗ ВЈЕКОВЕ“
Историчар Киковић је дао кратак историјат Будимљанске епархије и
објаснио њен историско-културолошки значај од оснивања па до данас, за
коју каже да је била „стожер Рашке земље и китна јој перјаница“, како
ју је књаз Никола опјевао. Она је то заиста била, како у
териториријалном, тако и у културно-политичком погледу. Године 1213.
„Жупан Првослав, син великога Жупана Тихомира, подигао је манастир
Ђурђеве Ступове, у којем ће 1220. године бити и сахрањен. Године 1219.
у Будимљи је Свети Сава основао и једну од првих седам епископија, са
седиштем при цркви Светог Ђорђа и устоличио њеног првог епископа
Јована. У 15-том веку Будимљанска епархија је уздигнута на степен
митрополије. Епископија, односно митрополија постојала је од
1219-1653. године, када су турске влати свирепо убиле митрополита
Пајсија и забраниле да се у Будимљу поставља нов митрополит. У периоду
од 1219. до 1653. године било је укупно 12 епископа и 9 митрополита.
Будимљанска епархија је обновљена маја 1947. г. под именом
Будимљанско-полимска епархија. Те године је за њеног епископа посвећен
Макарије Ђорђевић. Али 1956. године будимљанско-полимска епархија је
укинута.
Свети архијерејски сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао
је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим ступовима.
Формирањем Будимљанско-никшићке епархије обновљена је Захумско-рашка
епархија која је формирана 1878. године, у нешто измијењеним границама
и са новим именом које најбоље изражава њену сложену и бурну историју.
За њеног администратора постављен је викарни Епископ господин
Јоаникије Мићовић, садашњи митрополит Црногорско-приморские
митрополије .На мајском засједању Сабор га је 2002. године изабрао за
епископа будимљанско-никшићког, а устоличење је обављено на празник
Свете Марије Магдалине 4. августа 2002. године у Манастиру Ђурђеви
ступови. Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се
налази 10 општина Црне Горе: Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак,
Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник што чини 52% укупне
територије Црне Горе (око 7126 кm2). На овом простору живи 242 585
становника или 39,4% становника у односу на укупан број становника у
Црној Гори.
Други текст чији је аутор историчар Горан Киковић налази се у књизи на
стр. 28-30, а насловљен је: „Свети Сава утемељен у Васојевићима што су
доказале литије“ – Пише: Горан Киковић, Горан Киковић, ‘’Глас
Холмије’’, број 43. од јуна 2020.
У овм тексту аутор књиге историчар Киковић подсећа да је Свети Сава
пре осам векова „у Ђурђевим Ступовима поставио првог епископа“ и да
„Мисао Светога Саве и данас живи у српском народу на простору
Васојевића и Црне Горе, што су доказале и одржане литије. Киковић
каже: „Треба знати да су коријени његовог дела дубоки и генетски су
усађени у души свих Срба у Црној Гори. Ти корени су разноврсни и
многобројни.“ Такође он подсећа „да се Свети Сава славио у школама на
просторима Васојевића „у турско време“, што говоре извештаји дописника
из овог краја који су објављени у ‘’Цариградском гласнику’’ и у
‘’Гласу Црногорца’’. У истом тексту Киковић наводи да у Васојевићима
има неколико назива (топонима) везаних за име Светога Саве: Поменућу
само неке од тих што наводи историчар Киковић: у селу Слатини код
Андријевице имају два таква назива, тo су Крштена вода и Савин До.
Исто тако се за Светога Саву везује и Немањића пут који је ишао преко
села Божића. У Горњем Бихору једно село се зове Савин Бор. У селу
Лагатор, мјесто старог православног гробља код црквишта зове се Крс.
Према подацима академика Милисава В. Лутовца, данашње село Бистрица у
Доњем Бихору некада се звало Савино Поље, где се сада задржао стари
назив за средишњи део села. У селу Бубањама код Берана један брег зове
се Крижевица по томе што је на том мјесту Свети Сава поставио крст.
Мјесто у Бабином Пољу код Плава зове се Крсна стијена, гдје је Свети
Сава поставио крст.
Киковић каже да у Црној Гори многе породице славе крсну славу Светога
Саву. Најмногобројнија је крсна слава Свети Сава у Дробњаку,
Васојевићима и Приморју. Киковић наводи да је у Васојевићима Савиндан
као крсна слава слављен ‘’код Боричићâ на Драгосави, Ђукићâ на
Горажду, Бојовићâ на Бучу, Тодоровићâ на Горажду и код неких других’’.
Горан Киковић, ‘’Глас Холмије’’, број 43. од јуна 2020.
Трећи текст чији је аутор Горан Киковић налази се на страни 43-45. је
текст „БРАНИЋЕМО НЕМАЊИЋКЕ ЗАДУЖБИНЕ ОД МИЛА, КАО НЕКАДА ОД ТУРАКА“ .
У овом тексту историчар Горан Киковић, имеђу осталог пише:
„Територија будимљанске митрополије, од свог настанка па до гашења
имала је изузетно велику геополитичку улогу у повезивању српских
држава – Зете и Рашке. Данашња обновљена епархија будимљанско-никшићка
је саставни дио СПЦ и тако ће и остати, а манастир Ђурђеви ступови је
био и остао сједиште наше епископије. Никада ни по коју цијену, нећемо
дозволити да се цркве и манастири наше епархије отимају. Спремни смо
да се затворимо у наше светиње и да их бранимо као и наши преци што су
чињели у протеклим вјековима, када су светиње бранили од Турака“
наводи историчар Киковић.
Као што сам казао Киковић се, у књизи, представља и колекционар и
приређивач чланака, расправа, огледа, бесједа и интервјуа других
аутора. Ту бих навео неколико текстова као што су: „Не дамо светиње“ –
текст чији је аутор професор др Милош Ковић, историчар
Ту су и песме:
„Не дамо светиње“ – Веселина Џелетовића
„Подигла се Црна Гора“ – Миомирка Мира Саичић,
пјесникиња, члан Издавачког савјета часописа „Глас Холмије“
„Гори дрво, гори свето“ песма Дарка Јововића, песника и новинара из Андријевице
На страни 40-42. је текст посланика у парламенту Црне Горе, др Новице
Станића, „НИЈЕ УМРЛА ПРАВА ЦРНА ГОРА“ Он каже да „Таман кад је режим
повјеровaо да је уништио праву Црну Гору и да народ „сном мртвијем
спава“ десило се чудо. На бројним литијама, које су се одржававале
сваког четвртка и недеље у готово свим градовима Црне Горе, одјекивали
су заветни стихови: „Устала је Црна Гора светиња се бранит мора!“ Он
то „чудо“ објашњава тако што „Народ је схватио да је усвајање
дискриминаторског Закона о слободи вјероисповјести дирање у очни живац
православног народа у Црној Гори, без обзира да ли се изјашњавају као
Срби или као Црногорци српског поријекла. Српски народ у Црној Гори је
схватио ако не одбрани своју цркву да му нема опстанка у Црној Гори. И
зато по оној Вишњићевој из „Почетка буне на дахије“, „уста раја кô из
земље трава“.
На страни 128-143. је текст: МИЛАШ end МИРАШ. Који је написао Зоран
Вулевић, публициста и преводилац, који даје кратку ретроспективу
црквеног живота у Црној Гори, тј. историјат канонског живота СПЦ у
Црној Гори, и довољно јасно показује да Епархија Црне Горе никада није
излазила изван јурисдикције СПЦ.
Године 1885. канониста др Никодим Милаша, задарски епископ изнео је
своје мишљење: „Зависност Цетињске митрополије продужава се до укинућа
Пећке патријаршије. Од тога доба, при државној самосталности Црне
Горе, и цркве у њој сматрала се самосталном у своме устројству и
унутрашњој управи, као што је самостална и данас. Самосталност
Цетињске митрополије признала је и Цариградсја патријаршија“.
Публициста Вулевић констатује да: „несмотрено изражено мишљење
епископа Милаша је без правих и канонских доказа. Јер, Црна Гора није
била самостална све до 1878., а Епархија Црне Горе није никада добила
аутокефалију од своје Матице, мајке цркве, Пећке патријаршије, или од
Цариградске патријаршије. Епископ Милаш када је доносио суд о тзв.
самосталности Епископије Црне Горе, је морао знати у каквом је стању
била Епархија Црне Горе под влашћу државе од доласка кнеза Данила на
власт, а нарочито кнеза Николе, који је владао као самодржац. У то
време, црквена власт, уколико је постојала, била је сасвим укључена у
државну власт, односно потчињена вољи кнеза, који је њом неограничено
управљао као сваким другим органом световне власти“.
Када се на дан 30. августа/12. септембра (по новом календару) 1920.
проглашавало обнављање редовног стања у Пећкој патријаршији, Све радње
око установљења јединственог редовног стања у СПЦ и у њеном узвишењу
на „ступањ Патријаршије“ објављене су вољом свих епископа српског
епископата, „међу којима су били митрополит Митрофан Бан и Гаврило
Дожић, митрополит пећки. Одлуке српског епископата поздравила је
Цариградска патријаршија, и то је исказала у томосу од 20. фебруара и
канонском писму од 24. октобра 1922. године цариградског патријарха и
његовог Светог синода.
Као што смо рекли књигу чине и неколико прилога о подршци коју су СПЦ
и народу у Црној Гори пружили јавни радници из Србије. Навешћемо
Неколико:
На страни 46-47. је текст „НЕЋЕМО ДОЗВОЛИТИ ПЉЧКУ ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ“
То је порука представника свих удружења Васојевића који су посетили
манастир Ђурђеви Ступови, Поводом празника Свете Марије Магдалине,
славе Епархије будимљанско-никшићке, „Поручујемо, са овог светог
мјеста, из манастира Ђурђеви Ступови, који је заштитни знак Васовог
племена, да ни по цијену живота нећемо дозволити да се прекњижава,
пљачка и присваја црквена имовина, јер она припада искључиво Српској
православној цркви и Митрополији црногорско-приморској, односно Богу и
вјерном народу.“ Прилог припремио Зоран Лакушић. На страни 48-63. је
текст насловљен „СА КОЈИМ СЕ ПРОБЛЕМИМА СУОЧАВАЈУ СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ“ У
Београду је 07.11.2019. године одржан округли сто на тему „Положај и
проблеми српског народа у Црној Гори’’ у организацији Евроазијског
безбедоносног форума, који је одржан у Дому Војске Србије. Разговарало
се о томе: Какав је положај Срба у Црној Гори, које су историјске
околности и перспектива тих односа? Kолико Србија и Република Српска
пружају подршку свом народу у Црној Гори?
Историчар Горан Киковић истакао је као фрапантан податак да је, по
последњем попису, Срба у Црној Гори свега 28,73 %, са интенцијом даљег
пада тог броја. То је много мање него пре „110 година, тј. од пописа
1909. године када се преко 90 % грађана изјаснило као Срби, и где је
Црна Гора била карактерисана као ‘пијемонт српства’, ‘Српска Спарта’,
Киковић је закључио да су „Срби су у Црној Гори економски угрожени и
без икаквог су утицаја на креирање државне политике“. Са овог скупа
упућена је порука „Нема опстанка без помоћи матице“.
На страни 65-66. је текст: „ВИЈЕЋЕ НАРОДНИХ СКУПШТИНА УСВОЈИЛО
ДЕКЛАРАЦИЈУ“ у којем се говори да је На свечаној седници Вијећа
народних скупштина Црне Горе, одржаној у Манастиру Морача, 15.
децембра 2019. године, усвојена је обавезујућа Декларација о
неприхватању једнострано предложеног Закона о слободи
вјероисповијести, којим се припрема отимање светиња Српске православне
цркве у Црној Гори.
На страни 67-80. је текст: „ЈАВНА ТРИБИНА О ПРЕДЛОГУ ЗАКОНА О СЛОБОДИ
ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ ИЛИ УВЈЕРЕЊА И ПРАВНОМ ПОЛОЖАЈУ ВЈЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА
OДРЖАНА У БЕРАНАМА
На јавној трибини која је одржана у Беранама 16. децембра 2019. године
стручна мишљења изнијели су: протојереј-ставрофор др Велибор Џомић,
координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, др
Владимир Лепосавић и Горан Киковић. Модератор је био Дамјан Ћулафић, а
организатори су: Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина
Беране.
Историчар Горан Киковић говорио је на тему „Српска Православна Црква и
истина о њеној аутокефалности у Црној Гори кроз историју“ и том
приликом је рекао: „Црногорска митрополија се налазила у Српској
патријаршији у Пећи, коју је турски султан Мустафа III укинуо 1766.
године. У раздобљу од 1766. до 1920. године она је живјела самостално,
али признање – аутокефалност – није добила. Наиме, пошто је према
канонском односно црквеном праву њена мајка Српска православна црква
била насилно укинута, она је своје признање односно аутокефалност
могла тражити и добити само од Васељенске патријаршије у Цариграду
(Истанбулу). Међутим, црногорска црква није то никада затражила па ни
добила томос (повељу), којом би јој Васељенска патријаршија признала
аутокефалност. Српска православна црква је, на подручју тадашње
Србије, 1789. године тражила и добила томос о аутокефалности.
Црногорска митропилија га није тражила, као уосталом ни Карловачка
митрополија, па се стога не могу сматрати аутокефалним са становишта
црквеног права“.
Проф. др Владимир Лепосавић, члан Правног тима Митрополије
црногорско-приморске, казао је да се овим законом жели лишити права
својине само једна вјерска заједница-СПЦ, и закључио: „Ово је правно,
цивилизацијско, а не политичко питање!“
На страни 81-83. је текст: „ПОРУКЕ СА СВЕТОВАСИЛИЈЕВСКОГ САБОРА У
НИКШИЋУ“ православни епископи, свештеници и вјерници, који смо
истовремено и грађани Црне Горе – најодлучније стојимо у одбрани своје
вјере и слободе, у одбрани својих неотуђивих грађанских права. Прилог
припремио Бранислав Оташевић, „Глас Холмије’’, број 42. од фебруара
2020.
Но ако сагледамо околности у којима је рукопис припремљен, теме којима
се бави, намеру коју је аутор показао, грађу коју је прикупио,
аутентичност са којом је исту презентовао, може се закључити да ће ова
књига имати велики значај за нашу историографију и зато вам је топло
препоручујем за читање. Рецезент књиге Зоран Вулевић је написао да ће
ова књига „ускоро бити врло драга реликвија, успомена и аутобиографски
албум не само прибиљежених и осликаних учесника у њој, већ и осталих
савременика који прате ову историјску сагу о борби Добра и Зла у Црној
Гори, а која ће се свакако завршити побједом Разума и Правде, упркос
свих геополитичких облака који су се надвили над духовним бићем Црне
Горе и Српством у њој. Нека ово драгоцјено свједочанство, у слици и
ријечи, буде за наук младима, а за подсјећање старијима“. Ја бих додао
да ће, како се буде правила све већа временска дистанца од догађаја
којима се ова књига бави, она бити све више тражена и вреднована, казао је на крају историчар Др Вукашин Дедовић.
О књизи је говорио и аутор историчар Горан Киковћ.
-Несрећни Дукљани којима смета Свети Сава, па га не прослављају, иако
је Свети Сава прослављан на Цетињу у вријеме владавине Петровића.
Зато желе да га забране, али очигледно да су се преварили да могу
силом да га потру из нашег памћења, јер како рече умни Васојевић Вук
Караџић “Народу се на силу може узети све, али му се на силу ништа не
може дати.“
Како историчари пишу: “Свети Сава је наставио оно што је почео његов
отац Немања, да сабере српски народ у једну државу, а да том државом
руководи божија мудрост. Епископије које је поставио у Стону, у
захумској области, на Превлаци, у зетској области, овдје у Будимљи, у
рашкој области, у Жичи у области Мораве, у Призрену, на југу своје
очевине, у Хвосну говоре видно каквом је духовном жеђу горио да сабере
српски народ у једној држави, у једном језику и у једној цркви. Све
што је дограђено послије светог Саве опет се ослањало на његову науку
и подвиг и његову љубав према роду. О томе говори и Милешева на
Херцеговини, и Грачаница на Косову, и Пећка патријаршија и Дечани у
Метохији, али исто тако у новом времену многе цркве од Америке до
Аустралије, па до оног храма на Врачару, који је слика пламена, којем
су плануле његове свете мошти, да га боље виде Срби и сјеверно и јужно
од Саве и Дунава. Тим сопственим пламеном Свети Сава се сјединио,
стварно и за сва времена, са свим Србима који су разумјели Христову
науку, као небески пламен на земљи“.
Има данас оних који хоће да потру Савино име у Црној Гори. Они су
вјероватно заборавили да је дјело Светог Саве толико грандиозно да му
је тешко наћи примјер поређења, не само у нашем, него и у другим
народима. Свети Сава је био високо цијењен и уважаван још за вријеме
свог овоземаљског живота. Димитрије Оболенски каже да је Свети Сава
био највећа личност 13.вијека, а др Жарко Видовић, да је у тадашњој
Европи Свети Сава сматран за најмудријег човјека. Све то посвједочава
да није лако говорити о Светом Сави. Ја бих био слободан, да после
свега написаног о нашем духовном вођи, Светог Саву назовем највећим
српским ујединитељем. При том не мислим да је он ујединио наше
територије и земље, мада је и то радио, као што су то чинили и многи
други српски владари, него је Свети Сава суштински и безусловно
ујединио православну вјеру и српски народ.
Плод те величанствене синтезе између хришћанске вјере и српског народа
је светосавље, односно српско православље, које је и нашем народу и
читавом свијету дало најдаргоцјеније плодове кад су у питању: црквена
архитектура, иконописање, духовност, култура, умјетност и етика.
Светосавље је дало нови духовни идентитет српском народу.Српски народ
је стари народ, неупоредиво старији него што то тврди званична
историја, али тек са просветитељском мисијом Светог Саве долази до
коначног духовног и карактеролошког обликовања Срба. Стога је
светосавље у ствари преображење српског народа, а ко то не види тешко
ће икада ишта видјети.
Треба подсјећати и овдје данас да се Свети Сава славио у нашем народу
у школама на овим “просторима на светим водама Лима“ и “у турско
вријеме“, што говоре и документа која су објављена у јединим српским
новинама у Турској – „Цариградском гласнику“.
У „Цариградском гласнику“ бр.16 из 1904.године Иван А. Чукић, учитељ
из Доње Ржанице, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој
школи. Он, поред осталог, каже:
„Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од
како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св. Саву.
(…) Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су
ову школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а
такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника
Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија…Пошто у
селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у
школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп
Ново Недић…“. Даље се у чланку каже: „Пред многобројним народом из 6
села говорили су и то г. Мираш о чувању здравља, а потписати „Шта је
темељ народности“… За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу,
мјесном надзорнику Сави Чукићу, а особити мухтарима: Симону Чукићу,
Милићу Аковићу и Нову Томовићу…“
Ево још једне репортаже у „Гласу Црногорца“ од 12.фебруара 1905.
године, у броју шестом, на страни трећој, у којој се описује прослава
Савин-дана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу, у
којој стоји: „Светосавска прослава у Беранама – Извјештач М. Н. пише:
Хитам да извијестим поштоване читаоце „Гласа Црногорца“ да смо ми
Беранци ове године, прославили школску славу – Св. Саву, свечаније но
икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваковом одзиву овдашњих
грађана, има радовати сваки брат Србин, и нећу прећерати кад кажем, да
Беранци у оваквим и сличним случајевима, могу послужити за углед
другима, сразмјерно већим и богатијим варошима у царевини.“
Зашто је Свети Сава засметао творцима новокомпонованог образовног
система у Црној Гори, кад ни Турцима није? Како су умни у нашем народу
рекли :
За Светог Саву се везују ријечи да смо ми Срби Исток на Западу и Запад
на Истоку. И знајући за ту духовну располићеност овог простора, учинио
је све да нас веже за Цариград, за источно православље.Као да је и
тада видио да ће се западно хришћанство охладити и најчешће остати
прича без живота, а да ће исток остати не само ријеч него живот и
дјело. Зато је рекао и ону ријеч о слободи да се на земљи никоме не
клањамо само него само небеском Јерусалиму. Као да је и тада видио
колико ће та ријеч коштати српски народ, али је видио и да је
“Страдање крста добродјетељ“, како је то касније Његош записао.Зато
ћемо прослављати Светог Саву, јер је он и нас Србе прославио, закључио је Киковић.