У парохијском дому Црква Свети Тома у Бечићима у организацији НВО “Сердар” и уз благослов оца Петра Церовића одржана је трибина “Зло прољеће ’99” . поводом 24. годишњице почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Вече је започето минутом ћутања.
Присутнима се у име НВО Сердар обратио Радко Гарчевић подсјетивши да је напад НАТО-а који су Влада Савезне Републике Југославије али и правни стручњаци назвали правим именом илегална агресија јер су тог 24.марта.1999. године око 20 часова деветнаест земаља Алијансе, без одобрења Савјета Безбједности Уједињених Нација, обрушило на Југославију, мете НАТО авиона 1999. године нису били само војни циљеви, гађани су путеви, мостови, цивилни објекти. Иза лета “Милосрдног анђела” остајале су рушевине, патња и жртве.
У том агресорском и крвавом чину који је трајао 78 дана у којем су према незваничним изворима погинуло око 2.500 цивила од тога 81 дијете, 1000 војника и полицајаца, рањено је преко 12.500 особа. Бомбе тих 78 дана агресије нису бирале кога ће погађати страдали су многи наши пријатељи Срби, Црногорци, Муслимани, Хрвати, Роми, Мађари као и многи други. Напад на СРЈ почео је бомбама на Подгорицу а прва жртва био је Саша Стајић, војник из Београда, који је погинуо у касарни у Даниловграду.
Присутнима се на поменутој трибини обратио доктор историјских наука и редовни професор на Катедри за историју Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Александар Стаматовић. Др Стаматовић је објаснио зашто је у Црној Гори све политика али и како се мења политичка свест, те зашто је комунизам на овом простору трајао 75 година, али и када је уништена српска елита и како је Цетиње девастирано и осиромашено, па претворено у бастион монтенегринства и антисрпства.
Стаматовић је током вечери изнио тезу да подударности између Украјине и Црне Горе нису случајне и да се на основу процеса у тим државама може са сигурношћу утврдити да се ради о глобалном концепту разбијања православног словенства од стране неформалних центара моћи.
Он уочава и да је у Црној Гори већ створен екстремни антисрпски идентитет, готово спреман да уради исто оно што је урадио украјински национал-шовинистички током претходних осам година у Украјини. Истакавши да је режим Мила Ђукановића замијењен новим ликовима, а нови глобални идентитет и опредјељење Црне Горе, као превасходно НАТО колоније и антируске државе, треба да остану исти закључивши да се грађани о НАТО-у нису изјашњавали, јер није било референдума о чланству у тој алијанси. Али и без тога, НАТО и 1999. година су још једна тема о којој црногорско друштво никад неће мислити исто.
