Пише: Иван Милошевић
Бити против, дати отпор, подигнути главу, ходати усправно, тражити право да свако поштује твоје право, не дати на себе, бранити свој поглед на свијет, бити против када су сви остали за, рећи “не” и када ти се чини да си ни прагу “да”, ослонити се на себе када те сви напусте, ићи право иако је пред тобом пуно кривина, друге гледати равноправно, али баш због тога понекад бити и против њих, хватати се тога “не” као сламке спаса, не удавити се у туђим г….., али бити свјестан својих, бити за себе, јер нико неће са тобом, бити тврдоглав, али не тврдокорно, него разборито и не дозволити да ти неко ували рог за свијећу, бити против лажи, па и по цијену истине, бити слободан, а не роб туђе несреће или среће, бити, дакле, против и бити човјек који мисли својом главом, значи ових дана бити против Мила!
Бити против Мила значи бити ковач своје среће, значи радовато се ближњима, сусрету са непознатима, гледати друге као поруке смисла и шифре неког другог, љепшег свијета, значи отворити очи, не спавати и онда када ти се не спава, значи радовати се себи са свим врлинама и манама и у другима видјети неку праисконску радост, гласнике те фамозне поруке да ово што гледамо и гдје се мучимо, није све и да има наде, наде и наде да ће у овој земљи сељака, јада и биједе, баш овога јутра гранути неко непознато, потпуно окупано Сунце, обасјано жељом да се и у овој несрећној држави живи као и у осталом свијету и да нам не попују они који нијеси попови и да нам предавања не држе пропали предавачи и издавачи своје и наше несреће, њихови бивши и садашњи агитатори, професори и учитељи, који су до прије пар година ћутали као заливени и слободу мјерили само својим апанажама, а на друге су мислили као на лањски снијег!
Бити против Мила је дио кућног васпитања, традиционалног морала, финеса личности и карактера, самопоштовања и одлуке да не купујеш маглу од продавача магле и празне приче, да не насједаш на данајске дарове манипулатора овјенчаног славом посљедњег балканског диктатора и да га што прије избришеш из свога роковника или телефонског именика и да му заборавиш име и чињеницу да је уопште и постојао, јер је мјера његовог постојања заправо мјера нашег непостојања као слободних људи и разумних бића!
Бити против Мила значи бити против јада и биједе, АГОНИЈЕ, коју је шеф ДПС-а ширио над свима нама пуних 30 година и тражио од нас немогуће, односно да признамо да ОН јесте, а да сви ми остали нијесмо и да се о себи питамо таман као што се ОН пита зашто му свега није више доста, зашто не оде више и напусти локомотиву коју је сам себи направио и све нас угурао у њену кабину и вози нас као да смо неко стадо, вазда гладно и бесвјесно, онесвјешћено и без икакве жеље и да знамо куда нас води и како заводи!
Бити против Мила након његових 30 година владања није дефиниција нити разоткривање онога “за”, онога за шта треба бити, као мјере своје слободе и наде! Бити против Мила је заправо крик наше личне и колективне АГОНИЈЕ претходних 30 година. Крик је чак неартикулисан и у неким случајевима вулгаран, али без њега нема почетка краја једне странке и једног вође који нам је узео све, а оставио мрвице и убиједио нас да смо те мрвице и заслужили!
АГОНИЈА се ближи крају, барем се надам, а када тај крај бане међу нас, постаћемо свјесни да претходних 30 година није ОН побјеђивао и владао, него да смо ми побјеђивали сами себе и нијесмо владали са самима собом. Мораћемо да признамо свој властити пораз како би њега побједили. А након тога, ваљда и нама сване и коначно живимо као људи!
