Први јавни споменик на Цетињу подигнут је почетком шесте деценије 19 стољећа, у непосредној близини данашњег споменика ” Ловћенска вила”, на тргу испред Влашке цркве.
На том мјесту је био подигнут споменик Васојевићима – учесницима у походу 1861. године. Те године је, наиме, 200 Васојевића и три Цетињанина, упало преко турске територије, с намјером да подигну морал код наших сународника настањених у крајевима, неослобођеним од отоманске власти. Главни иницијатор овог занимљивог ратничког похода био је познати војвода Миљан Вуков, којему су дали подршку и остали васојевићки главари. Свечано испраћен испред Ђурђевих ступова, поход је почео у мају 1861. године. Након тешких борби учесници похода су успјели да се пробију преко турске територије! Када су преживјели крваве јурише и стигли у Србију – доживјели су немало изненађење. Саопштено им је да их морају разоружати и раселити по унутрашњости Србије. На такав потез србијанска се власт одлучила под притиском Турске, која је уложила енергичан про-тест код Владе “противу ове ријетке војничке и политичке експедиције”. Један дио преживјелих ратника није се мирио с таквом одлуком, већ се демонстративно вратио у Црну Гору. Враћајући се преко турске територије, поново су имали жестоких окршаја с Турцима.
Ристо Ј. Драгићевић је забиљежио један интересантан детаљ из те тешке и неравноправне борбе Љеворечана под командом Милуна Вешовића (међу којима су били и три Бајице), с надмоћном турском војском – у једној пећини код планине Гиљеве. Наиме, Марко Матов Мартиновић из Бајица, иако сасвим здрав, није хтио оставити тешко рањеног друга и братственика Марка Дајичина Мартиновића, већ је заједно с њим ту оставио живот… Преживјели ратници, на челу с Милуном Нововим Вешовићем, дошли су на Цетиње код Господара. Том приликом их је књаз Никола лијепо примио и одликовао сваког “Даниловим крстом”.Убрзо послије овог догађаја, по налогу књаза Николе (11. јула исте године), подигнут је скроман споменик у знак захвал-ности учесницима овог похода.
Споменик је имао купаст облик, са крстом на врху и плочом на којој су уклесана имена и презимена свих припадника чете капетана Милуна Новова. Испод имена двадесет шесторице живих и шесторице погинулих, стајало је:
“КЊАЗ НИКОЛА СВОЈИМ У ГИЉЕВУ ДО КЛИСУРЕ УДИВИТЕЉНО БОРИВШИМ СЕ ЈУНАЦИМА, 17. ЈУЛИЈА 1861. г.”.
Висина споменика, изграђеног од тесаног камена, износила је нешто више од три метра. Споменик Васојевићима на Цетињу уништен је крајем прошлог вијека. По ријечима војводе Гавра Вуковића ” био је на таквом мјесту да је сметао проширењу вароши, па га је Цетињска општина уклонила”. Дакле, ради проширења главних градских улица и нивелисања неравнина, односно урбанистичког уређења Цетиња, порушен је први јавни споменик у црногорској пријестоници… Штета је, међутим, да споменик није обновљен на истом или другом мјесту.
Једини остаци овог, историјски гледано, вриједног споменика су: дио плоче са именима неколицине бораца (чува се у Државном музеју на Цетињу), и његов цртеж који је први објавио историчар Ристо Драгићевић, уз прилог о овом првом јавном споменику на Цетињу.
ЛИТ. Радомир Вешовић: Прелазак триста Васојевића у Србију 1861. г.- Записи, Цетиње, П/1928, III, св.6, стр. 321-327; Гавро Вуковић: Војвода Миљан Вуков и Васојевићи 1820-1886. године, Цетиње 1932, стр. 33-34: др Миомир Дашић: Васојевићи у устанцима 1860-1878. године, Подгорица 1992, стр. 64-82; Ристо Драгићевић: Први јавни споменик на Цетињу. – Побједа, Х/1953, 12,8.11, 4. Потпис: Р. Ј. Д.; др Душан Мартиновић: Споменик Васојевићима. – Цетињски лист, 1/1976, 18, 10.ХП, 10. Потпис: Д. М.
