Пише: Иван Милошевић
Ернст Блох је написао “Принцип наде”. Постоји ли у Црној Гори такав принцип и постоји ли у Црној Гори нада? Постоји ли шанса да нада коначно каже “здраво” овој земљи угњетених сељака на брдовитом Балкану? Постоји ли нада да ће, ипак, наредни дан бити бољи од претходног, не гори и још гори од прошлих? Има ли наде да живимо као људи, као усправно двоношци који мисле својом главом и памте?
Има ли наде да једнога дана осванемо у држави која неће имати спољне и унутрашње непријатеље и у којој страх од непријатеља неће бити масовна или дјелимично масовна халуцинација њеног становништва? Има ли наде да мађионичарски трикови са вађењем непријатеља из политичког шешира постану прошлост или да се барем наши велемајстори јавних и тајних трикова премјесте у циркуске шатре и тамо забављају посјетиоце? Има ли наде да живимо, а да се нечему надамо, а не да деценијама тапкамо у мјесту и сами себи копамо јаму и сами себе затрпавамо пијеском самозаборава и губитка памћења?
Има ли наде да имамо владаре као што их свуда има по свијету, трају четири, пет година, па дођу нови и природном нужношћу донесу нешто ново, свјеже, што се може прогутати и испљунути уколико има препознатљив укус прошлости и зла и недаћа кроз које смо прошли? Има ли наде да се зауставимо у слободном паду морала, карактера, традиције, вјере и невјере, поткупљивости и слуганства и пружене руке за милост недодирљивих и вјечних – барем када се ради о политичарима?
Ернст Блох је написао “Принцип нада”. Прве ријечи у тој књизи су: ” Мичем се. Одмалена се тражи. Буде се наскроз похлепан, виче се. Нема се што се хоће”. Мичемо ли се ми са једног мјеста 30 година или од почетка даље нијесмо одмакли. А заборавили смо и на тај почетак и он нам изгледа као крај! И то једног пута којим нијесмо ни кренули, на првој раскрници одустали смо од путовања и 30 година се налазимо на истој станици! Тражимо ли нешто или су нам све овце сите и сви вуци на броју? Тражимо ли нешто што је наше, а што је неко присвојио и прогласио његовим и о томе заробљеном не жели ни да се слово помене! А када се помене, то наше, што тражимо, проглашава се непријатељским, туђим и непожељним. Не смијемо чак због тога ни да вичемо, да опсујемо и затражимо натраг оно што је наше, а што је неко присвојио и ставио у свој џеп!
Зашто нам је неко узео апетит за самима собом, па нам је све прече од самих себе? Пробамо све чорбе, одушевљавамо се разним мирођијама, али још нијесмо пробали чорбу коју смо сами скували и додали мирођије усправног живота, смисла и слободе. Све нам је прече од тога да будемо ковачи властите личности, смисла и живота!
Имамо ли оно што хоћемо и што нам треба? Питамо ли се о томе и тражимо ли то што нам недостаје или се уљуљкујемо у соспственој немоћи да било шта урадимо и чекамо да неко други у наше име то уради? А када то уради постанемо равнодушни и прихватимо што нам је прво при руци и прогласимо својим иако га до сада нијесмо ни видјели нити знамо какав укус има!
Ернст Блох је написао “Принцип нада”. Има ли за нас НАДЕ и знамо ли њен ПРИНЦИП?
