О нама: Гусле као стање!

Пише: Слободан Мандић
Увиђао сам зашто су тражили да им отац у песму уђе; сада већ и ја сам је налазио трајним местом боравка. Добио сам прилику и да је чујем. Једне вечери, када је киша ударила, и већ се није могло напоље, Млађен дохвати гусле с клина; одједном, сви поседали, све се ућутало. Дуго се намештао, хватао почетак. Затезао чивију, усправљао кобилицу, премазивао струне тамјаном. Завртао рукаве. Отпијао воде. Црно пјевам, па да не кварим, скрушено изусти; гусле ће све саме казати, рече и прекрсти гудалом. Циликну, звук из дубина јекну. Прену се уснула прича. Превлачио је лагано, преплитао с три прста и разгуславао, све помало додавајући. Подизао и спуштао тон; заустављао јаук, да међу нама одјекне. Ништице, Злоступ, зазвони злокобно; иако се гуслар кретао од краја приче ка почетку, но опет се у песми, макар била и без речи, уз гусле очас све доведе у питање, чак да се не зна ни ко ће до краја из свега жив изаћи; језа је нарастала, ошамути ме Сомина, пресече урлик звери, поче рвање, мумлање, гудало се спуштало и пропињало, доле- горе, натезање трајало, чуло се режање зељова, његово заскакивање, све се понављало у звуцима, у струне сабрано и записано, онда рука малакса, жице зајецаше, Стеван бачен у увалу јауче, зељов цвили, хоће ли се забога ико жив иоткуд помолити, вапи гудало. ( Стана препобрађује, брише очи. Над гуслама се могло чак и засузити; као да се муклије испраћа покојник неголи песма о њему и његову удесу, која допушта и оно што је пригушивано под јастуком.)
Стани, забога, једва издуши стари; тек тада видех да је сав у голој води.
Нико задуго не прослови ниједне; као да се све згуснуло у једну тачку, тишина је била једини наставак песме. Док смо слушали појање без речи, ту занемелост пред сусретом са судбином, и мени се откривало да гусле нису инструмент него стање; колико је живот крхак у судару са стихијом. Ту непрекидну изложеност њеном налету, то Млађенове гусле казују, уводећи нас у сред вртлога. Није реч о оцу, схватио сам те вечери, нити о настојању да се он урами, колико о страхоти тренутка која их је дотакла, притом опхрване зебњом да је човеков удес још тужнији кад је прећутан, чак и подвиг умањен ако у глувилу, без трага, потоне; безимена слава овде је одвајкада судбина.
Гусле, толики пораз канда не допуштају. Час који не пролази, уз струне се поделио као причесни хлеб, приснији него да је кроз речи дошао.
Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

БАЊА ЛУКА: Концерт групе “ Фенечки бисери“, чувају српски дух и традицију!

КАТОЛИЧАНСТВО И БАЛКАН: Значај сукоба око Свето-јеронимског завода 1901. године!

АНАЛИЗА: Срби на Балкану -Црна Гора (227)!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

Milo-Djukanovic-1478

ОСВРТ, СРАМОТА: Три Милова сата!

Penzioneri,
Rubrika: drustvo, trece doba,
Datum:22.02.2006.
Mesto: Novi Sad
Foto: Nikola Stojanovic

ИЗ УГЛА ПЕНЗИОНЕРА, РУЖА ГОЈКОВИЋ: Нијесмо број на табели!

dr-radovan-karadzic14122023

ДР РАДОВАН КАРАЏИЋ: Фанатик српске идеје, дјетињство!

sudjenje-suzana-mugosa

ПАРТИЈА ПЕНЗИОНЕРА ПОДНИЈЕЛА КРИВИЧНУ ПРИЈАВУ: Да одговарају сви одговорни за пропалу пресуду о „државном удару“!

Tito_Draza

ПОРТАЛ „СРПСКА 24“ ПОЗИВА ПРЕДСЈЕДНИКА ДРЖАВЕ: Формирајте тим историчара који би за пет до десет година прикупио домаће и стране архиве о партизанима и четницима, до тада општенародни мораторијум на те теме!