Пише: Слободан Мандић
Увиђао сам зашто су тражили да им отац у песму уђе; сада већ и ја сам је налазио трајним местом боравка. Добио сам прилику и да је чујем. Једне вечери, када је киша ударила, и већ се није могло напоље, Млађен дохвати гусле с клина; одједном, сви поседали, све се ућутало. Дуго се намештао, хватао почетак. Затезао чивију, усправљао кобилицу, премазивао струне тамјаном. Завртао рукаве. Отпијао воде. Црно пјевам, па да не кварим, скрушено изусти; гусле ће све саме казати, рече и прекрсти гудалом. Циликну, звук из дубина јекну. Прену се уснула прича. Превлачио је лагано, преплитао с три прста и разгуславао, све помало додавајући. Подизао и спуштао тон; заустављао јаук, да међу нама одјекне. Ништице, Злоступ, зазвони злокобно; иако се гуслар кретао од краја приче ка почетку, но опет се у песми, макар била и без речи, уз гусле очас све доведе у питање, чак да се не зна ни ко ће до краја из свега жив изаћи; језа је нарастала, ошамути ме Сомина, пресече урлик звери, поче рвање, мумлање, гудало се спуштало и пропињало, доле- горе, натезање трајало, чуло се режање зељова, његово заскакивање, све се понављало у звуцима, у струне сабрано и записано, онда рука малакса, жице зајецаше, Стеван бачен у увалу јауче, зељов цвили, хоће ли се забога ико жив иоткуд помолити, вапи гудало. ( Стана препобрађује, брише очи. Над гуслама се могло чак и засузити; као да се муклије испраћа покојник неголи песма о њему и његову удесу, која допушта и оно што је пригушивано под јастуком.)
Стани, забога, једва издуши стари; тек тада видех да је сав у голој води.
Нико задуго не прослови ниједне; као да се све згуснуло у једну тачку, тишина је била једини наставак песме. Док смо слушали појање без речи, ту занемелост пред сусретом са судбином, и мени се откривало да гусле нису инструмент него стање; колико је живот крхак у судару са стихијом. Ту непрекидну изложеност њеном налету, то Млађенове гусле казују, уводећи нас у сред вртлога. Није реч о оцу, схватио сам те вечери, нити о настојању да се он урами, колико о страхоти тренутка која их је дотакла, притом опхрване зебњом да је човеков удес још тужнији кад је прећутан, чак и подвиг умањен ако у глувилу, без трага, потоне; безимена слава овде је одвајкада судбина.
Гусле, толики пораз канда не допуштају. Час који не пролази, уз струне се поделио као причесни хлеб, приснији него да је кроз речи дошао.
