Када је Црна Гора објавила рат Турској 1876.год., књаз Никола је упутио прокламацију на Видовдан, у којој стоји, између осталог и ово: „Штедите гдје год можете и примајте са раширеним братским рукама, гдје год вам на сусрет изађу, нашу браћу мухамедовске вјере. Они су наша крв, међу њима има потомака старих и славних војвода и људи наших које је сила, невоља и заблуда одбила од вјере пранђедовске. Који нам пруже руку, од њих нас вјера неће раздвајати. Бићемо браћа и живјећемо као браћа с њима.“
Борећи се са регуларном турском војском и са домаћим муслиманима 1875.год, херцеговачки устаници се ријешише да напишу једну прокламацију на херцеговачке муслимане. На прокламацији највише је радио војвода Мићо Љубибратић. Са прокламацијом устаници су имали циљ да придобију на своју страну муслимане против Османлија. Та упућена прокламација гласи: „Позната су нам сва зла која су вам задали несите и опаке осмајлије, видимо све несреће и грдила у које су вас увалиле те лукаве звјерке азијатске, госпоство су нам отели; кулуке и свакојаке зулуме на вас су натоварили; дину су вам докундисали; рз и образ су вам погазили. Од чега сте сахибије; вала од ничега, па ни од ваши жена и кћери!“
„Јадна браћо, јадна вам памет, што сте укочили? Зашто трпите толику срамоту? Рашта са својега огњишта не гоните погане осмајлије?
„Ви видите, ми бисмо ћерали осмајлије из наше земље, ама не смијемо од кришћана; они би нас с леђа напали. Око тога се бојите, ми ћемо вам казати томе чара. Ево чара:
Одбацимо и заборавимо све омразе и душманлуке, које је зла срећа посијала између хришћана и мухамеданаца, па се братски помиримо и за један штап уватимо.
Нека је свака вјера све посве слободна, то јест да се сваки сербез Богу моли по своме закону.
Нека је сваки становник наше земље раван пред таконом-судом и нека има једнака права.
Нека је сваком ујамчена имовина-мал-и све што му је мило и драго.
Нека нам је свима једнака дужност радити о напретку наше земље и бранити је од сваког туђинца.”
“Ево вам браћо износимо лијек који може излијечити и вас и нас. Примите га браћо, кумимо вас Богом и нашом земљом, која нас је свију родила и која ће нас у своја њедра примити.”
„Ми смо браћа по језику и крви. Пред Богом је велика грехота, да се између себе кољемо и да братску крв пролијевамо. Ми вас примамо за своју браћу и пред Богом и пред свијетом, дајемо вам равноправност у вјери, политичку и грађанску једнакост. Шта ћете више?
Браћо, пристаните са нама и примите нашу братску понуду, биће боље и за вас и за нас. Земља ће нам цвјетати, ми ћемо срећно живјети једни уз другога, јабанџије неће на огњишту господарити. Устајте браћо да заједнички ослободимо нашу домовину, да избавимо нашу дјецу од срамотне погибије. Устајте аге и бегови, да гонимо осмајлије, устајте браћо у братско коло и заједничку сарадњу. У име ваше браће хришћана, позивамо вас.“
Ова је прокламација остала мртво слово на хартији. Домаћи муслимани везани за Турску неколико стољећа, имајући велике привилегије над рајом, нарочито аге и бегови, нијесу се могли одвојити од осмајлија но су им остали војнички вјерни за све вријеме Невесињске пушке.
Иако се домаћи муслимани нијесу одазвали упућеним прокламацијама од књаза и устаника и окренули своје оружје против Туркуша, Цетиње је настојало да према њима води помирљиву политику. Поједине истакнуте муслимане Цетиње прима и материјално награђује. Садиг Алин Беговић, капетан из Корјенића, умро је на Цетињу и сахрањен је о државном трошку. Раметли Садиковим синовима: Беглеру, Бегану и Рашиду, књаз Никола чини дар од 100 форинта. Исто тако књаз на Цетињу прима и материјално помаже: Шоботу Авдића из Плане, Аска Ибрићина из Никшића, Алила Салковића, Салка Ћеримагића, Алију Бејревића – сви из Корјенића, као и Адема Звиздића са Кресца Гатачког и још многе друге.
Књаз Никола на Црном Куку у Бањанима, формирао је народну херцеговачку војску по калупу црногорске војске. У сваком устаничком кадилуку поставио је војводу па затим командире, подкомандире, официре и барјактаре. Тако се формирала устаничка херцеговачка војска у овим кадилуцима: гатачком, билећком, требињском, љубињском, столачком и невесињском као и у осталој Херцеговини дуж и ближе старој Црној Гори.
Црногорско-херцеговачку војску у рату пратили су и страни војни изасланици као генерал Белимарковић из Београда и генералштабни мајор аустро-угарски Јосип Шен. Пратио је војску и првак муслимана Шобота Авдић из Плане. То је био природно обдарен сељак, па су га звали „вилозофом“.
Једном приликом у разговору са књазом Николом, упитаће га књаз:
“Ко највише лаже Шабо?” циљајући на паше и везире.
“Највише, књаже, онај коме се несмије рећи да лаже”, одговорио је Шобота.
Послије вучидолске битке, састао се Шобота Авдић са генералом Белимарковићем.
“Откуд ти, Авдићу, као муслиман међу Црногорцима?” упитаће генерал.
“Привукла ме међу њих душа, крв и језик”, одговори Шобота.
“Ти си овдје као бијела врана међу црнима, јер се твоји муслимани боре за Турску и против устаника”, поново ће рећи генерал.
“Истина је, ђенерале,” одговори Шобота, “јер аге и бегови бране Турску ради свога личног есапа, а сељак пристаје за њима ко овца за угичом”.
“Па кад су сами Херцеговци између себе тако поцијепани, никада они неће доћи до своје слободе”, примијети генерал.
“Тако је, ђенерале”, прихвати Авдић, “муслимани хоће Турску, православни Херцеговци хоће Црну Гору, православни Босанци Србију, а католици католичку Аустрију. Три вјере, три табора, три јендека, а позади њих јаки и моћни, обучени час у јагњећу, час у вучију кожу, који нас гурају и међусобно завађају.Crna
“Па како наћи томе лек?” запита генерал.
“Ми смо, ђенерале”, рече Авдић, “један народ, али су нас три вјере из темеља поцијепале. Једни тежимо Стамболу, други Риму и Бечу, а трећи Цетињу и Биограду. Но, судећи по свему, нама Херцеговцима најближе је Цетиње, а Босанцима Биоград, а све остало за нас је далеко и туђе“.
“Аферим, Шобота Авдићу”, рече генерал Белимарковић, “чуо сам да те зову филозофом и народним човјеком, шта си заслужио. Но ми још једну реци, откуд ти толика памет?”
“Посис’о сам је са мајчиним млијеком из камена херцеговачког”, одговори поносно Шобота.
Данило Тунгуз Перовић
Невесињски разговори
