У Банском двору у Бања Луци 2. марта 2023. године промовисане су двије најновије књиге Петра Милатовића Острошког „Сабрани староставни српски списи“ који су објављени са благословима митрополита Амфилохија и епископа Атанасија, и аутобиографски роман „На бранику истине“. Издавачи ових књига су: Књижевна заједница „Васо Пелагић“ из Бања Луке, Међународно удружење књижевника „Горски видици“ из Даниловграда, „АСоглас „из Зворника и Књижевни клуб „Темељи“ из Подгорице.
Рецензенти су: Миладин Берић из Бања Луке, Владимир Александрович Бабошин из Санкт Петерсбурга, Огњен Војводић из Подгорице и Миша Матић из Београда. Капитално Милатовићево дјело „Сабрани староставни српски списи“ распродато је за свега 4 недјеље у децембру, а аутобиографски роман „На бранику истине“, чији је тираж такође 1000 примјерака, већ је постао својеврсни хит јер је цјелокупан тираж распродат већ у претплати, тако да ускоро слиједе нова издања оба ова дјела.
На промоцији у бањалучком Банском двору Петру Милатовићу Острошком директор издавачке куће „АСоглас“ Дејан Спасојевић уручио је ПРИЗНАЊЕ КЊИГА ГОДИНЕ 2022 за капитално дјело „Сабрани староставни српски списи“ које му је додијелио стручни жири саставу: др Милутин Ђуричковић, Невена Милосављевић и Миладин Берић. Публици у Банском двору аутора је представио књижевник Миладин Берић који је опширно говорио о Милатовићевој биографији и његовом опсежном књижевном раду.
Послије промоције услиједила је плодоносна и занимљива дискусија током које је аутор пружао луцидне одговоре на задовољство свих присутних.
У другој књизи, односно аутобиографском роману „На бранику истине“, са поднасловом „Судили су ми због истине, а истина је судила њима“, Милатовић открива јавно много тога о чему многи савременици нису смјели да размишљају чак ни тајно! Примјера ради, Милатовић открива како је 1957. године искључен из првог разреда основне школе зато што је на школској комеморацији питао учитељицу је ли то умро Тито, а тада је у Паризу умро Моша Пијаде; како је одбранио светињу у Острогу 1971. године од муслиманског покушаја скрнављења; како му је народ тада због тог херојског чина и одбране Острога дао псеудоним „Острошки“; како је у Вишеграду осуђен 1979. године због супротстављања бујању исламског фундаментализма у Босни и Херцеговини; како је осуђен 12. марта 1981. године у Крагујевцу зато што је у својим јавним говорима пророчки најављивао предстојећи вјерско-национални грађански рат у Југославији који се заиста и догодио послије десет година; како је емигрирао 29. новембра 1983. године; како је у емиграцији организовао и предводио 200 масовних српских демонстрација у ери најгоре медијске сатанизације српског народа у свјетским медијима; како је катастрофално поражавао на округлим столовима у иностранству све острашћене србофобе; како је доспео до Новог Алкатраза (најчуванијег затвора на свету) и тамо открио Николу Кавају и касније приредио чувени хит „Лов на Тита“; како је у српску корист придобио Слободарску странку Аустрије и како је организовао посјету те странке Србији 2008. године на челу са Хајнцом Кристијаном Штрахеом; како је и шта у српску корист радио са Мари Ле Пеном, Алесандром Солжењицином; како је преживео два атентата у емиграцији и како су у оба случаја атентатори однијети на носилима; како је успио да открије 350 удбашких шпијуна у иностранству; како је открио 45 удбашких ликвидатора у српској политичкој емиграцији; како је и шта говорио на својим предавањима у Аустралији, САД, Канади, Немачкој, Аустрији, Француској, Енглеској, Италији; како је открио 160 средњовековних рукописа, које Србија нема, у Аустријској националној библиотеци, на бечком Универзитету; како је открио гомилу непознатих историјских докумената о ватиканским фалсификатима српске историје у бечком Ратном Архиву, Државном архиву Аустрије, Ватикану, Минхену, Берлину; како је три пута катастрофално поразио страна правосуђа због његових одбрана српских виталних интереса; како су му узалуд обавештајне службе намештале случајеве у циљу компромитације; како је у Бечу открио састајалиште: Хитлера, Стаљина, Троцког, Тита, Фројда, Голубића; како је натјерао аустријску полицију да на српским демонстрацијама испред аустријског парламента пендрецима туче острашћене србофобске Аустријанце; како је од министра унутрашњих послова Аустрије Карла Шлегела добио захвалност што су све српске демонстрације које је он организовао и предводио протекле у најбољем реду без иједног ицидента; како је Окружно јавно тужилаштво У Подгорици 11. јуна 1989. године покушало да му суди због његовог „Предлога за нацрт српског националног програма“ од 13. маја 1989. године, а републички МУП расписао савезну полицијску потерницу за њим; како је МУП старог црногорског режима ангажовао 120 специјалаца да га ухапсе на сахрани његове мајке, а о чему су му многи некадашњи специјалци лично признали 2020. године након повратка из емиграције, што аутор открива са њиховим именима…
У другом дијелу овог аутобографског романа објављени су бројни прикази о Милатовићевом књижевном стваралаштву из пера: Марка Дабовића, Миодрага Шијаковића, Радојице Таутовића, Драга Божановића, Александра Чотрића, Драгана Мраовића, Марка Паовице, Милице Јефтимијевић Лилић, Жарка Миленића, Миладина Берића, Пека Лаличића, Милутина Ђуричковића, Комнена Бећировића, Вељка Топаловића, Момира Војводића, Владимира Бабошина, Огњена Војводића.
У трећем дијелу Милатовићевог аутобиографског романа објављен је избор његових интервјуа.
Послије промоције услиједила је плодоносна и занимљива дискусија током које је аутор пружао луцидне одговоре на задовољство свих присутних.
Додајмо на крају да је Петар Милатовић Острошки аутор 43 књиге на српском и њемачком језику у корист српског народа, добитник је 28 књижевних награда, превођен је на неколико светских језика, члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Црне Горе, Аустријског удружења аутора, Удружења књижевника Немачке, стални члан Матице Српске, председник Међународног удружења књижевника „Горски видици“, главни и одговорни уредник „Словословља“, часописа за културу, политику, књижевност и уметност; оснивач је књижевног клуба у Даниловграду 1971. године; оснивач је „Српског дома“ и „Српске школе“ 2002. године; а у Бечу је више деценија уређивао српске медије: Глас Срба,Српске видике, Истину, Хеликон, Србослов, Словослоље. У Бечу је имао своју штампарију у којој је штампао наведене медије и дела др Николаја Велимировића, др Јустина Поповића (залажући се још прије 30 године да се они канонизују у српске свеце, што је касније и урађено!), др Слободана Јовановића, др Лазе Костића…
Сада Петар Милатовић Острошки живи и ствара у Црној Гори недалеко од манастира Острог и у Републици Српској поред ријеке Уне. Ускоро му из штампе излазе још две књиге.
Видак Стојовић
