У фебруару 1946. године председник владе Србије у Другом светском рату, под окупацијом, генерал Милан Недић извршио је самоубиство током истражног поступка. Али, као што је спорна сама Недићева историјска улога – од издајника у служби окупатора до некога ко је покушао да ублажи трагедију српског народа, и његова смрт је предмет полемике.
Осим званичне верзије, према којој је Недић скочио кроз отворен прозор са трећег спрата затвора Озне, постоје и тврдње да је он у истим тим просторијама убијен. Недићеви потомци поднели су захтев за његову рехабилитацију пред вишим судом у Београду, којим би се поништила Уредба Владе ФНРЈ којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља.
Историчар др Александар Стојановић, аутор књиге “Идеје, политички пројекти и пракса владе Милана Недића”, оцењује да је Недић до августа 1941. био једна крајње позитивна историјска личност.
-Недић је неко ко се прихватио формирања колаборационистичке владе у сложеним историјским околностима са циљем да у извесној мери заштити српски народ од страдања. Међутим, у тој влади он је прекршио облике сарадње дозвољене међународним правом, сврстао се у многим елементима уз окупатора, укључио се у грађански рат, извршени су и злочини, малтретирања дела становништва Србије и то је нешто због чега би њега осудио сваки суд. Недић јесте био колаборациониста, објашњава за б92.нет Стојановић, научни сарадник Института за новију историју Србије.
Недићева сарадња са окупатором
– Савезници су Недица изручили 1. јануара, а испитивања су почела тек око 20. Питање је и зашто се толико чекало. Неколико основних тачака је интересовало иследнике: зашто је формирана његова влада, да ли је био свестан да је служио Немцима, који су били мотиви за то, затим његов сусрет са Хитлером и сарадња са покретом генерала Драже Михаиловића. Из списа се види да је Недић говорио да је прихватио да образује ту владу јер је постојала опасност да Немци интервенцију против устанака повере усташама, Бугарима и Мађарима. Затим је говорио да је невољно прихватио да буде председник владе по наговору угледних личност на челу са председником Српске краљевске академије Александром Белићем. Говорио је да је ситуација била таква да се тога прихватио невољно, уз услове које је поставио Немцима. Кад је био суочен од стране иследника да Немци ништа од тога што је тражио нису испунили, Недић је одговарао да се слаже с тим, али да је непрекидно радио на томе да се од тога нешто оствари.
Недић је од Немаца тражио да Србија има аутономију, да та влада има аутономију да јој се омогући да се сама обрачунава са устанком, да у томе не буде масовних репресија које су Немци спроводили. Тражио је да се задржи постојеће законодавство, односно закони Краљевине Југославије, да за храну и материјале који се извлаче из Србије постоје унапред договорене квоте. Немци јесу њему обећали већину тога, али суштински ништа није урађено. Недић ништа није могао да уради без одобрења Немаца. Влада је била идеолошки хетерогена, ту је било, различитих националиста, конзервативаца, али и истакнутих симпатизера фашизма и нацизма. Због начина функционисања окупационог апарата, неки људи, попут Драгог Јовановића, користили су своје предратне везе са Немцима и директно сарађивали са њима, заобилазећи Недића као свог формалног претпостављеног.
Питање зашто је Недић остао на челу те владе, ако Немци нису ништа испунили од онога што је тражио, легитиман је аргумент Недићеве кривице. Он је био свестан стања и могао је да да оставку. Поједини извори наводе да је шест пута нудио оставке, чак претио самоубиством, али просто је остајао због тога што из његове визуре и визуре њему блиских људи није постојала погодна личност која би га заменила и то би поново актуелизовало питање да ли треба да са стране неко интервенише у Србији. То је била његова одбрана у том смислу. И то су Недићеви сарадници у емиграцији наводили, “да се Недић повукао ко зна шта би нас још снашло”. Ја као научник не могу да претпоставим, али и Немци су гледали да он остане ту. На те неке претње они би давали ситан уступак, али никада нешто суштински – каже Стојановић.
Недићев сусрет са Хитлером
Недић је говорио да је сам тражио сусрет са Хитлером како би му изнео незадовољство стањем у Србији. Био је незадовољан понашањем немачких фактора, пре свега полицијског и СС генерала Аугуста Мајснера који је малтретирао становништво, али и да се пожали на Франца Нојхаузена који је био лично пријатељ Хермана Геринга и за чији је рачун немилосрдно пљачкао Србију. Такође је, како је говорио, тражио да се укине стрељање 100 за једног и да немачке власти зауставе страдања Срба на другим територијама окупиране Југославије. Још две ставри су значајне. Недић је покушавао да створи једну нову врсту државног уређења увођењем институције државног сабора који би био састављен од представнка сељака и грађанства. Циљ тога је вероватно био да се терет колаборације подели са још неким. Он је то тражио још 1941. али је увек био одбијан. Одбио га је и Хитлер. Такође је са Хитлером и Рибентропом разговарао о могућности да се територија под његовом контролом прошири на Црну Гору, делове Македоније, источне Босне који су били под НДХ и Срем. Ти захтеви су били легитимни у смислу заштите српског становништва.
Када се говори о томе да ли је Недић од Хитлера тражио дозволу да створи некакву “Велику Србију”, Стојановић каже да то јесте на неки начин било стварање “Велике Србије”, али не у смислу 90-их.
– Ситуација је била следећа, Србија практично не постоји и то се зове “Територија под јурисдикцијом војно управног команданта”. Недић је више пута тражио да Немци дефинишу границе, да кажу ви Срби можете да рачунате на те и те територије. Они су то одбијали. Хитлер је лично инсистирао да о било каквој српској држави нема говора до краја рата. Кад буде крај рата, Немци су замишљали да ће доћи до неког новог Версаја на којем ће они диктирати услове и онда би се могло видети шта су Срби урадили током рата, колико су били лојални и да им да територију. Када су на саслушању Недића оптуживали да је правио “Велику Србију”, он је говорио да је пре свега ишао да моли да се укине 100 за један и да се смањи репресија – прича Стојановић.
Он додаје да је Недићево сведочење о сусрету са Хитлером потврђено и на основу немачких докумената.
– Остаје питање да ли је осим тога било још нечега. На неки начин његова посета Хитлеру је обавијена велом тајни. Велибор Јонић, који је био министар просвете и који је био Недићев лични човек унутар владе, је на свом саслушању рекао да је сам Недић и према министрима држао тајновито о резултатима те посете, да је само у најширим цртама говорио да је Хитлер рекао да ће помоћи, да ће бити боље. Посета Хитлеру је, може се рећи, била неуспешна. Треба рећи и да су Недић и цела влада увек били под оперативним мерама Гестапо. Њима Немци нису веровали иако су било лојални сарадници, иако нису ништа учинили на штету немачких интереса. Сви су били колаборационисти. Додуше, Недић није као Квислинг пре рата био поборник нациналсоцијализма. Нико не спори његову негативну улогу. Недић је по својим уверењима био конзервативац који се нашао у једној трагичној епохи у којој се није снашао, изабрао је погрешну страну, али је иницијално био вођен исправним побудама – каже Стојановић.
Бекство из Београда и хапшење
Недић је од момента бекства из Београда у октобру 1944. прво отишао у Беч, а затим у Кицбил где је је боравио до доласка савезника и где је ухапшен.
– Иако је било јасно да Немачка губи рат, он изгледа није разумео положај у којем се налази. Немачка је 3. октобра распустила Недићеву владу, али је он наставио да одржава привид постојања те владе, да одржава седнице. Његова идеја је била да се покуша формирање оружане силу која би се супротставила Народноослободилачком покрету и која би ослободила Србију од комуниста. Два момента су ту битна. Први је преписка Недића са Херманом Нојбахером, који је специјални изасланик Адолфа Хитлера за Балкан, с краја јануара 1945. Недић нуди могућност стварања нове српске владе која би била сачињена од Недићевих и Љотићевих људи и људи Драже Михаиловића, и да та влада формира војску која би дејствовала против комуниста у Југославији. Немци су хтели то да подрже под условом да се те снаге употребе на другим ратиштима против савезника, али је Недић то одбио и та прича је тако завршена.
Али је чињеница да је Недић крајем јануара 1945, кад је сасвим извесно да ће Немачка изгубити рат, покушавао да направи, како је он то називао, нове основе српско-немачке сарадње. Други битан моменат је Недићев меморандум генералу Ајзенхауеру, команданту савезничких снага у Западној Европи из маја 1945. у којем он излаже свој случај колаборације и у уводном делу изражава срећу што је Немачка поражена, што су победиле земље демократске орјентације и моли да он и његови људи не буду изручени новим властима Југославије. Недић наводи да никада није био против савезника, да се његове снаге никада нису бориле против њих и да је он био против партизана, односно комуниста. Недић у меморандуму наводи да се нада да савезници неће дозволити успостављање комунистичког режима у Србији. Комунизам је за Недића био нешто најстрашније што постоји – објашњава Стојановић.
Позитивно из времена колаборације
Стојановић каже да се Недићу из периода док је био председник српске владе могу приписати две позитивне ствари.
– Прва, збрињавање избеглица које су дошле из НДХ и других делова Југославије. Он их је примио у земљу која је сама имала проблема да се прехрани, да прехрани окупатора и да пошаље контрибуције у Немачку које нису биле мале. Примио је 241.000 избеглица, по неким проценама чак 400.000, од тога око 40.000 су били Словенци. Ти људи су збринути. Неки јесу били злоупотребљени, неки су се пријавили у добровољачке одреде који су се борили против партизана и четника, али је чињеница да је тим људима спасена глава. Ти људи имају потомство. То је нешто што чак ни поштени комунистички историчари нису оспоравали. Друга ствар за коју се може рећи да је позитивна јесте да је Недић, иако је и сама његова управа спроводила репресију и малтретирала одређене категорије становништва, успео да умањи број страдалих у немачким репресијама. Дешавало се да када је почео устанак да недељно буде стрељано и до 10.000 људи. Иако је то подразумевало сарадњу са окупатором, то је нешто што може да буде окарактерисано као позитивна тековина, као и то што је успео, додуше много касно, тек крајем 1943. да буде укинуто правило 100 за једног. Све остало из времена колаборације је негативино због чега би, понављам, Недић био осуђен пред било којим судом – закључује Стојановић.
Рехабилитација Милана Недића?
– Недић не би требало да буде рехабилитован. Његова кривица је јасна. Проблем је у томе што он није осуђен, што су судови из тог времена, иако су могли да суде правично као што су рецимо Французи судили Петену, нису били правични. Суђење Дражи Михаиловићу заиста није било правично и он је због тога могао да буде рехабилитован. И то је остало из тог времена, да неко ко је могао да буде правично осуђен, по некој командној одговорности није имао правично, фер суђење. Један од разлога због којих Недића не би требало рехабилитовати је и тај што ниједна личност тог профила није рехабилитована у Европи, ако изузмемо балтичке земље, али то је већ потпуно другачији случај него што је случај са Србијом и тадашњом Југославијом. Сматрам да породица има право да покрене тај поступак, да се постави питање како је умро и мислим да је добра прилика да се макар то разреши. Постоји превише доказа за његову кривицу. Оно што треба рећи јесте да је много пре владе ФНРЈ њега осудила влада у избеглиштву која му је у децембру 1941. скинула чин генерала, одузела сва одликовања која је имао и рекла да ће бити изведен пред војни суд чим се за то стекну услови. И то је објављено у Службеним новинама Краљевине Југославије и та одлука је имала снагу закона. Чак и да су четници ослободили Београд, и они би га осудили. То није спорно – истиче Стојановић.
Извор: еспресо
