ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Анте Топић Мимара – први хрватски лопов који је стекао светску славу. О њему су новине широм света писале још 1928. године. Мимарин партнер у његовој до тада највећој пљачци – обијању ризнице катедрале у Загребу – Јосип Броз Тито, стицајем околности остао је у другом плану.
Анте Топић Мимара – то је само једно од имена овог лопова, за које се он одлучио када је почео да ”пере” биографију. Иначе се звао Мирко Миратовић.
Ове, као и многе друге детаље о тандему Мимара-Тито, износи Миодраг Ћертић у сјајном документарцу ”Како се калио колекционар”, који је недавно премијерно емитован на РТС-у, у три епизоде. Документарац се и сада може погледати на Јутјуб каналу РТС-а.
Једну од најважнијих изјава Ћертићевој екипи дала је сестра Лина, кустос Музеја катедрале у Загребу, која је потврдила да су Мимара и Тито оперисали заједно. Титов део посла био је прављење дупликата специјалног кључа, који је послужио за обијање ризнице. Да подсетимо, Тито је по образовању, а једно време и по занимању, био бравар, тј. браварски помоћник.
То је било 1927. године. Мимара, који је већ имао доста новца од претходних пљачки, доселио се у Загреб, представљајући се као гроф. Често је посећивао катедралу, наводно ради проучавања, а поверење је стицао и тако што је бискупу поклонио сребрно распеће из 18. века, које је, ”врло вероватно”, негде украо. Тако му је, по сведочењу сестре Лине, звонар цркве једног дана дао специјални кључ за тешка врата сефа, у коме се налазила ризница. Лоповима је у ризници најзанимљивији био диптих из 11. века, чуван у кутији од слоноваче, украшеној смарагдима. Мимара даје кључ Титу, који прави копију, а звонар ништа не примећује.
Како се пљачка не би одмах открила, кутија од слоноваче замењена је дупликатом, са ”смарагдима” од стакла. У филму се затим каже:
”Док је Мимара побегао у Париз, његов саучесник Јосип Броз Тито је по свему судећи остао у Југославији. Тито је хапшен два пута исте те године због комунистичке активности, али не, колико знамо, за провалу”
Заиста, колико знамо, Тито је 1927. године осуђен на огулинском, а 1928. године на загребачком процесу, укупно на пет година затвора – због комунистичких активности. Међутим, да ли само због тога? И колико ми сада уопште знамо о некоме ко је, са својим компањонима, после 1945. године систематски уништавао компромитујућа документа?
Очигледно, сада не знамо довољно. Зато документа тражимо у архиви онога ко је тада знао – генерала Драже Михаиловића, једног од најбољих обавештајаца свог доба. Од краја лета 1941. Дражина обавештајна служба почиње да сакупља податке и о вођи комуниста. На првом састанку са Дражом, 19. септембра 1941. у Струганику, он се представио као Валтер, али, академик Драгиша Васић му је одмах рекао да четници знају ко је и шта је он. Почетком 1943. године четнички обавештајци су дошли и до Титовог досијеа из загребачке полиције. Тим поводом, Дража преко радио станица шаље следећи распис својим командантима:
”Издајте најхитније штампани летак о Титу. Понављам Титу. Име му је Јосип Броз, Хрват родом, отац Фрањо, рођен у селу Кумановцу (Кумровцу – грешка у транскрипцији приликом шифровања – прим, аут), општина Загорска села, Срез Клањец, браварски помоћник, обијачки крадљивац, године 1928. заведен у картотеку Загребачке полиције под бр. 10434. Вршио обијање и једне цркве.”
Овај документ данас се чува у Војном архиву у Београду, Фонд Четничка архива, Кутија број 293, регистарски број документа 4/1.
Када је министар у Југословенској влади у Лондону, др Милан Грол, у говору од 26. марта 1943. повукао паралелу између четника и партизана, Дража је председнику владе, академику Слободану Јовановићу, наредног дана поред осталог писао и ово:
”Зар обијач који се води у картотеци загребачке полиције, под бр. 10434 и именом Јосип Броз, иначе вођа комуниста, под лажним именом Тито, може да се пореди са нама као народни борац? Убудуће кад хоћете Јосипа Броза истицати као народног борца, одвојте га од нас, јер са бандом робијаша и народних злотвора немамо никакве везе.” (Војни архив у Београду, Фонд Четничка архива, Кутија број 293, регистарски број документа 4/1.)
У распису свим командантима, од 7. новембра 1943, Дража понавља да је вођа комуниста ”обијач Јосип Броз Тито”. Када је, нешто касније, до Врховне команде стигла вест како Енглези покушавају да употребе дипломату Божина Симића, Дража је 25. новембра писао мајору Војиславу Лукачевићу:
”Може бити истина, а може да буде и превара. Ни у ком случају није представник наше владе, а можда и комуниста. Са њиме мисле Енглези да даду (у)место Тита обијача личност чистије прошлости…” (Распис од 7. новембра: Војни архив у Београду, Фонд Четничка архива, Кутија број 278, регистарски број документа 18/1; Депеша од 25. новембра, исти архив и фонд, Кутија број 275, регистарски број документа 21/1.)
Према томе, Титово обијање цркве било је заведено у његов полицијски досије. То су сазнали четници и преко њих велики део грађана на слободним територијама. За будуће истраживаче остаје да провере да ли је досије под наведеним бројем био једини Титов полицијски досије, да ли и данас постоји, да ли су све странице на месту, и сл.
У наставку филма, Ћертић се бави питањем шта је било са диптихом, ”који су он (Мимара) и Тито украли из загребачке катедрале?”
Дакле, Тито је ухапшен, а Мимара бежи у Француску, где продаје и смарагде и кутију од слоноваче. Ствар почиње да се компликује када кутија доспева у музеј у Кливленду, САД, који њоме почиње да се хвали. Краљевина Југославија тада подноси захтев Америци да се украдена кутија врати (враћена је), а Француској да се Мимара ухапси. У филму нема објашњења како је Мимара откривен, тј. да ли га је одао његов саучесник, Тито.
Французи хапсе Мимару и он неко време проводи у затвору, али бежи пре изручења Југославији. Нову базу налази у нацистичкој Немачкој, постајући део Геринговог тима за пљачку уметнина, нарочито од убијених јеврејских породица. У Берлину, где је имао радњу, остаје до краја Другог светског рата.
Међутим, у разореном и подељеном Берлину ”послови” су слабо ишли, а његов ортак је у међувремену постављен на власт у Југославији. То је значило не само да потерница за њим више није актуелна, већ да са својим ортаком може кренути у нове, много веће подухвате. Тако Мимара 1946. године долази код Тита у Београд, добија дипломатски пасош – за преваранте вредан сам по себи – и овлашћење да заступа Југославију у процесу повратка уметнина опљачканих од стране нациста. Процес је водила комисија састављена од америчких стручњака. Она је тражила прецизан опис опљачканих ствари, тако да у почетку Мимара није имао много успеха. Међутим, у једном тренутку он уводи у игру своју невенчану жену, Немицу Вилтруд.
Комисија није знала да је Вилтруд Мимарина жена и сарадник у радњи у Берлину. Тако, она постаје једна од више Немица у ширем саставу комисије. Имала је приступ уметнинама које су нацисти крали широм окупиране Европе, бирала је најскупље, прецизно их описивала и онда те описе предавала југословенској комисији, тј. свом супругу Мимари. Американци су одједном почели да добијају тачне описе – од Рембрантових слика до златног накита – са печатима социјалистичке Југославије и потписом овлашћеног лопова, тј. овлашћеног лица.
Добијене уметнине Мимара је слао у Народни музеј у Београду. Послао је укупно 166 листа ствари, са хиљадама предмета.
Али, у једном моменту, Американци откривају превару. Вилфрид је ухапшена, а Мимара је побегао у Југославију. Почев од 1. јуна 1950, Американци траже од југословенске делегације, а потом и од власти у Београду, да се опљачкане ствари врате. Одговор југословенских комуниста гласио је да је ”истрага у току”, а из докумената које је пронашао Ћертић види се решеност Тита и компаније да одуговлаче ствар. Међутим, они онда откривају да је Мимара преварио и њих, тако што је задржао за себе 74,5 килограма платине и других племенитих метала. Ово је било лако открити, јер су Американци послали списак свих украдених ствари. Једина санкција за лопова била је одузимање дипломатског пасоша.
Крајем 1950. или почетком 1951. Мимара напушта Југославију, у покушају да из Источног Берлина, који је остао иза ”гвоздене завесе”, изнесе своју огромну колекцију опљачканих уметнина. Одлази у Монтевидео, ступа у везу са хрватском колонијом и покушава да задобије поверење уругвајске владе. Циљ му је био да Уругвај изнесе његову колекцију из Берлина. Али, Уругвајци су одустали, видевши да се колекција састоји из опљачканих и фалсификованих ствари.
У међувремену, ЦИА 1953. године улази у траг Мимари у Монтевидеу, па се он враћа у Европу. На неки начин успева да већи део колекције из Берлина пребаци у Швајцарску и друге земље. Порблем са држављанством решио је 1957: постао је држављанин Аустрије оженивши Вилфрид.
Све време америчке обавештајне службе трагају за њим, а Стејт департмент притиска Југославију да врати опљачкане уметнине. Међутим, тај притисак је био благ, због америчке процене да им је Југославија потребна у ”хладном рату”. Американци су тако поступали и у другим случајевима. На пример, нису инсистирали да се врате опљачкане ствари које су завршиле у Португалији и Шпанији, јер су им биле потребне војне базе у тим земљама.
Југославија, природно, није расписивала потерницу за Мимаром. Током 1960-тих за овог лопова дешавају се две важне ствари. Прво, успео је да прода један, ко зна где украдени, крст из раног средњег века Метрополитен музеју у Њујорку, за 600.000 долара. Од тог новца купио је дворац код Салцбурга и почео да преправља своју биографију. Друго, на тзв. брионском пленуму Тито смењује шефа тајне полиције (Удбе) Александра Ранковића, с којим пада и низ ”српских кадрова”. На важна места у државној безбедности долазе Хрвати, међу којима и Мимарини пријатељи. Мимара одмах подноси званичан захтев да се опљачкане уметнине из Народног музеја у Београду пренесу у Штросмајерову галерију у Загребу, оптужујући Ранковића да је нанео штету његовој репутацији.
Током исте, 1966. године, Мимара пише и Скупштини СФРЈ. Скупштина формира комисију, која пред осталог тражи мишљење и од бившег пуковника Озне, члана комисије за повратак имовине опљачкане од стране нациста, Момчила Сибиновића. Сибиновић је описао Мимару као преваранта и хохштаплера, наводећи низ примера превара. Очигледно, овај пуковник није знао за ”посебан однос” Мимаре и Тита. Тако је Мимарин захтев одобрен, али не у потпуности. У ствари, још док су се опљачкане ствари налазиле у Народном музеју у Београду, нетрагом је нестало на хиљаде предмета. Од оног што је остало, нешто је пренето у Загреб, а нешто је и даље у Београду.
Следећи Мимарин захтев односио се на отварање музеја са његовим именом, у Загребу. Уз огромне трошкове, рад на отварању овог музеја почиње 1973. године. Мимара је слободно долазио у Југославију и сретао се са Титом. Као противуслугу за отварање свог музеја, тражио је, и добио, кућу на мору у власништву, стан на коришћење у Загребу и доживотну пензију од 100.000 долара. После његове смрти, половину тог износа добија Вилфрид (добија и сада).
Овај музеј, оторен уз велику помпу, имао је ту несрећу да су га посећивали и експерти. Они су одмах закључили да је то музеј са највише фалсификата на свету. Због тога су кустоси наводно Рембрантове слике почели да називају сликама ”у стилу Рембранта”, уз промену датума њиховог настанка. Музеј постоји и данас, али ”нико никад не крочи у њега”, тако да се издаје за свадбе.
Италија је најавила тужбу против Србије за повратак уметнина које су опљачкане на њеном тлу, а сада се налазе у Народном музеју у Београду. Свакако ће је следити и остале земље. У Ћертићевом филму, поредставник Народног музеја у Београду говори како ништа не треба да се врати, с образложењем да су нацисти у Србији опљачкали неке друге ствари, које никада нису нађене и враћене.
У Мимарину одбрану, у филму говори једино кустос његовог музеја. Јер од тог музеја има користи. По истом принципу, Мимарин ортак и даље има своје бранитеље у Србији.
(”Слобода”, гласило СНО у Чикагу, 10. новембар 2017.)
