Пише: Светислав Домазетовић, аналитичар

Зло је код нас имало своје кулминације више пута. А, показало се, претворено у некакву социјално економску-државу утопију, имало је и свој континуитет,
који је трајао од 1945.г. до 90-их, када је коначно из утробе земље, на површину изашло све лажно и када је невино проливена крв прокључала.

Можемо ми причати о свима, који су додатно подложили, да крв још јаче кључа, али ништа од тога, не мијења суштину-поријекло зла.

Зло је у тим кулминацијама имало своје јунаке и њихове жртве, њихове степенице ка моћи. Не мјерећи их историјским апотекарским вагама, од стотина и стотина њих, издвојио бих, да тако кажем, два порађања зла;

Једно изведено после 9 маја 1945.г.- Дана побједе у читавој Европи, гдје се на Зиданом мосту у Словенији, од стране одабраних чета партизана и још одабранијих њихових команданата, извршио покољ над хиљадама четника, њихових породица и уопште свих оних, који себе нису могли видјети у новим, комунистичким околностима и мјерилима вриједности.

Побјеђени од тадашњих, са свих страна, богова рата, нису имали право нити да живе негдје друго нити да буду достојно сахрањени у својој земљи.

Необиљежена, дакле скривена Пасја гробља, јаме, вртаче, море, ријеке, ужарене пећи…, биле су намијењене за њихове вјечне, познатим само крвницима и малом броју одабраних, заједничке адресе.

Њихова казна ће тиме, важити и на оном другом свијету.

Или до момента, када њихови потомци буду сазнали истину, гдје је њихова крв проливена, заједно са именима оних који су их, пијани од ријека крви, садистички убијали.

* * *

Друго порађање зла, је последица или инерција оног првог. Они који 1948.г. нису могли у својим главама преломити између Стаљина и Тита, преко ноћи су постали Титови први непријатељи, односно, што је било исто, непријатељи нове државе.

Опет су, без грешке и размишљања, удбини љубитељи крви и мучења сваке врсте илити прави синови нове државе и новог времена, имали своје, за сва времена, срамне улоге.

Радили су то из задовољства, ниских побуда или да, уз подршку другова, постану народни хероји, када то већ у рату нису могли бити… Да за себе и своје наследника, осигурају будућност.

* * *

Сви који су доживјели да у државним сплеткама, борбама за моћ и паре, изгубе своје вољене, знају колико значи истина и у вези са њом, колико је она сакривена, тешко препознатљива. Како је то мајстор људских душа, Достојевски, рекао:
“Пријатељу, истина никад’ не личи на истину!”

За истину о њиховој смрти, морају се отворити књиге, свеске, досијеи и тако ће се на свијетло дана, избацити убице и њихови налогодавци.

Овдје, у апострофираном, направљен је и корак даље; потомци се не могу ни поклонити својим мученицима времена, јер су њихови гробови, у разним врлетима сакривени.

Или су, у случајевима масовне ликвидације у урбаним дјеловима градова, бизарно постали дио темеља зграда, спортских игралишта, институција, надајући се тако да ће невини, опрати крв невиних… Врло често су истим директовали, они који су били до рамена крвави.

Неко је лијепо, а посебно сликовито запазио, да у Београду нема споменика хиљадама стријељаних људи, али се исти планирају наредбодавцима крвопролића, попут Ранковића и Крцуна.

Дјеца, наследници оних, који су се купали у крви других и даље су ту, безобразно неокрњење моћи. Последица некакве мјешавина мазохизма, стокхолмског синдрома и кукавичлука.

Они ће уствари, без опште лустрације, бити увијек ту, без обзира на то, ко је и ко ће бити позиција или опозиција. Ни, ма како била поштована, црква неће ту много помоћи, о чему свједоче задње двије године.

Просто, прије свега и у име напретка, сјени невиних морају се вратити кући.