Пише: Милан Путица

Иако је поступак при осуди за ликвидацију био кратак, на сам чин убиства требало је чекати. Усташким злочинцима није се журило. Уживали су да психички и физички муче своје жртве, и на тај начин задовоље своје патолошке страсти…

Влада Н. Поповића извео је у двориште зграде среског суда требињски усташа Ајдин Рокољ, до рата његов потчињени службеник у општини. „Радите како хоћете?“ рекао је Владо умјереним, сломљеним гласом. Ајдин Рокољ му је нагло пришао, и ударио га дршком пиштоља по лицу. Владо је пао на земљу и подигао руке да би заштитио лице. Рокољ је Влада прислонио уза зид, а онда стојећи у дворишту с пиштољем у руци, сасуо читав оквир метака у Влада. Владов поглед је остао празан, био је мртав. Миле Ратковић је записао да су се на зиду могле задуго видјети црвене крваве мрљице и ситни комадићи Владовог можданог ткива. („Салве моме граду“ Миле Ратковић).

Васа Бабића убили су у његовом дворишту… Усташе су дошле око 23.00 часова да врше претрес куће, тобоже да траже оружје. Кућу Васа Бабића показао је Џемал Мешовић, који се налазио пред вратима, док је шест усташа вршило претрес. Васа су почели мучити од један сат послије поноћи. Признао је да је припадник четничке организације (предратно удружење ветерана), али није хтио да ода остале четнике. Пријетили су оружјем и укућанима, чак и Васовој унуци Јованки. Мучење су наставили до пет сати ујутру. Том приликом усташе су опљачкале Васову радњу и кућу. Радњу је опљачкао Суљо Зубчевић. Обио је магацин пред кућом и однио велику количину ствари и скупог намјештаја, као и гвожђарски материјал из радње. Пљачка је трајала дуже времена и вршена је ноћу. Васа Бабића су послије вишечасовног мучења убили око пет сати ујутру, 1. јуна 1941. године.

Милан Брковић се приликом хапшења затекао на служби. Довели су га у кућу у 05.30 малтретирајући га до 07.45. Прије убиства, усташе су извршиле преметачину куће, тражили су оружје и војну опрему. Нису нашли ништа, међутим Миланова супруга Стоја, мајка петоро дјеце, видјела је једног од усташа како је из џепа извадио неколико метака и ставио у фијоку ноћног ормарића. „Пронашавши метке“ почели су галамити, и тада су лакше ранили Стоју. Послије тога, убили су Милана на платоу испред његове куће, у присуству његове жене и петоро дјеце… Рањена Миланова жена Стоја успјела је само да изусти: „Немојте!“ „Не одлази…“ „Потребан си нам…“ Миланове очи почеле су да се склапају, све је било готово.

Илију Кукурића су довели на превару пред судски затвор. Обманули су га… Умјесто позива на разговор, како су му рекли, доведен је на стријељање. Ту је и убијен, у судском дворишту.

Шћепо Ђурић – Жути покушао је да побјегне. Бјежао је у правцу Горичке малте. За њим је појурио Јусо Секнић – Зуза, са неколико домобрана. Шћепо је бјежао горњом цестом, али пошто су домобрани већ блокирали излаз из града, скренуо је према кући Алексића код Градског гробља. Ту је рањен, прескачући велики зид. Одвукао се до католичког гробља, гдје су га стигли и убили.

Душан Ногулић Био је гостионичар (трговац) на Дражин – долу, предграђу Требиња. Камионом, са осталим усташама по њега су на Дражин до пошле требињске усташе: Јуре – Ђорђо Сринчић и Хакија Шаран. Душана су извели из куће, повели га једно 10-15 корака и убили под одрином, скоро пред кућом, односно његовом гостионицом.

Влајко Паликућа живио је у Мостаћима. У његову кућу су прво дошле усташе. Покушао је да се сакрије у шталу, али га и ту усташе проналазе. Убијају га на свиреп начин, на очиглед његове мајке и супруге Анике. Чуло се само пригушено кркљање… Послије непуна два минута, све се умирило.

Гаша Ковачевића усташе су затекле у кући, са женом и седморо дјеце, који су били једно другом до увета. Претресли су цијелу кућу. Пошто ни овдје нису пронашли „војничке ствари“ и овдје су подметнули метке, које би искористили као повод за унапријед планирани злочин. Гаша су натјерали да дође до цесте, гдје им је био паркиран аутомобил. Одвели су га да види мртвог Влајка Паликућу. Схватио је, вјероватно, да је све готово… Усташе су му наредиле да се врати својој кући. Чим се окренуо, не прешавши неколико корака, најближи усташа подигао је пушку и опалио. Гашо се занио и пао поред једне греде на којој се са својим комшијама одмарао. Све ово, немоћни, у грчу и шоку, посматрали су његова жена и дјеца.

Радован Лечић. До куће Радована Лечића усташе је довео комшија – требињски усташа Џемал Мешовић – Лонго. Овакав поступак „комшије“ Радовановој породици био је несхватљив. Домобрани су опколили кућу, а Џемал Мешовић је остао напољу. Усташе су ушле у кућу и почеле да вичу: „Дајте оружје!“ Претресли су и кућу и подрум, и не нашавши ништа, уз псовке, почели су пљачку. Изнијели су месо, маст и све вриједно. Радована су извели на терасу, гдје га је један усташа ударио и крв му је потекла из уста. Пао је, усна му је била расјечена. Само је нијемо гледао у усташу. Пред вратима дворишта, један од усташа му је пуцао из непосредне близине у десну сљепоочницу. И овдје, његова жена Аница са породицом, потпуно немоћни, гледали су ово бестијално убиство.

Пошто су убили Ногулића, Паликућу и Ковачевића, усташе су се вратиле у Засад, у кућу Риста Ослића, тражећи његовог сина Тоша, који је успио да побјегне. Ристо и његов брат Раде, сакрили су се у близини куће. „Побјеже вам онај најопаснији, срам вас било!“ викала је усташама жена Салка Ресуловића. Али, њихова комшиница Џемила Ресуловић клела је усташе „…што убијате наше комшије“.

СТРАХ ОПУСТОШИО УЛИЦЕ

До 2. јуна 1941. године, лешеви убијених налазили су се у сопственим кућама, а неки у болници. Жртве, требињске Србе, убијене по граду Требињу нико није смио сахранити, док то породицама жртава усташе нису дозволиле. Сви су сахрањени 2. јуна. Тог дана Иво Лучић из Засада, са неколико комшија без свјештеника, сахранио је у мостаћком гробљу Лечића, Ковачевића и Паликућу. Православни свјештеник опојао је само Влада Н. Поповића и Шћепа Ђурића.

Послије ових убистава у рано јутро, 1. јуна 1941. године, у српском народу Требиња завладао је страх и несигурност. У том периоду није постојала било каква српска војна формација која би се супроставила планираним злочиначким намјерама усташа. Срби су се затворили у своје куће и станове, а један дио становништва склонио се у Херцег Нови и црногорско приморје под заштиту Италијана. Велики број требињских интелектуалаца тада се склонио у Црну Гору.

Сутрадан по убиству 2. јуна 1941. године, по цијелом граду осванули су излијепљени плакати на којима је писало да су сви стријељани Требињци (наведена су њихова имена) наводно, били четници који су припремали побуну против усташке власти. Уствари, Мухамед Шарић је прије 1. јуна ’41. лично донио из Дубровника унапријед одштампане плакате, којима је требињском становништву требало објавити убиства Срба. На плакатима је било остављено празно мјесто за накнадно испуњење имена стријељаних.

Исто тако налијепљени су плакати са назначеним забранама и казнама. Између осталог на њима је писало да за сваку хрватску главу (тада су и муслимани – усташе сматрани Хрватима) биће стријељано 100 Срба, као и да се Србима и Јеврејима у граду Требињу и околици, забрањује кретање од 17:00 до 06:00 сати.

ЊЕГОШ ОБЈЕШЕН О ПЛАТАН…

Требињске усташе су са својим надређеним „свеучилиштарцима“ из Загреба, по граду Требињу почели су да руше све што је имало везе са српском традицијом и са српским предзнаком, као и све што је имало вриједности за град. Као и њихови преци у вријеме Првог свјетског рата, када се послије атентата у Сарајеву, и на улицама Требиња скупила сва градска олош и полусвијет, предвођена интелектуалцима из редова свог народа, носећи у флор умотану слику „престолонасљедника“ Франца Фердинанда, демолирала и опљачкала све српске радње у граду Требињу. Тада је захваљујући молбама требињског проте Стевана Правице код аустријске власти, срећом, спашен Саборни храм Светог Преображења Господњег у Требињу од планираног демолирања.

Стопама својих предака из 1914. године, усташе 1941. године у Требињу уклониле су све ћириличне натписе, чак и са споменика у центру града. На уласку у градски (Дучићев парк код два камена лава поставили су дрвену таблу, обојену црном бојом са бијелим словима: ЗАБРАЊЕН УЛАЗАК СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА, ЦИГАНИМА И ПСИМА.
Усташе су бесповратно уништиле и поломиле више споменика поклона требињског пјесника Јована Дучића свом граду: Његошеву бисту објесили су о платан, скинули су и анђела са споменика „Херојима за слободу“. Уклоњена је и ниска ограда од камених стубова повезана ланцима око овог споменика.Тадашњи предсједник општине, Мухо Ресулбеговић наредио је да се ове двије бисте одложе у магацин ватрогасног друштва, и тако су сачуване.

Нестале су статуе Херкулеса и Атласа на улазу у Стари град, као и рељефни грб Требиња. (неке од њих и послије рата). Усташе ломе и два орла раширених крила на Дубровачкој капији, које је Дучић поклонио Требињу. Мермерни кип античког бога Плакира у фонтани у Градском парку, усташе гађају из пушака и потпуно уништавају. Послије рата направљена је копија овог кипа у бронзи. У том погрому на све српско, усташе су на православном Градском гробљу у Подгливљу и у православном гробљу на Прљачи поломиле већину споменика, у неке пуцајући из пушака…

Десет дана након овог злочина, усташе из „постаје“ у Ластви убијају без разлога и без икаквог повода четворицу Бегенишића (Јована, Стевана, Мирка и Петра). Након овог злочина српско становништво се склања у планине у граничном појасу са Црном Гором, али им усташе ни тамо не дају мира: 20. јуна нападају народни збијег у Бијелој гори, хватају и убијају осморицу Зубчана. Уз пут су опљачкали око 500 грла ситне и крупне стоке.

Те трагичне догађаје по требињске Србе из 1941. године, српски народ је опјевао и у једној пјесми. Сакупљене дијелове једне верзије ове пјесме овдје објављујемо:

„У Требињу крвава је џада,
Убили су Поповића Влада.
Ко је Србин њему нема спаса,
Убили су и Бабића Васа.
У Требињу нема Срба више,
Ногулића Душана убише.
Заплакала Србадија наша,
Убише и Ковачевић Гаша.
Послије само девет јадних дана,
Убише и Лечић Радована.
У Требињу плаче српска мајка,
Убише нам Паликућу Влајка.“
…
Будући српски нараштаји не смију заборавити ове невине српске цивилне жртве, које као и сви страдали заслужују поштовање, али и обавезу да их се увијек сјећамо. „Мртвима – да их не заборавимо/ Живима да се не заборави“.

(крај)

КОРИШТЕНА ЛИТЕРАТУРА:
– Божидар Н. Чучковић, „Злочини у Херцеговини у Другом свјетском рату“, И и ИИ дио, издавач: Музеј Херцеговине Требиње, 2003.
– Др Саво Скоко, „Покољи херцеговачких Срба ’41“, Београд, 1991.
– Миле Ратковић, „Салве моме граду“ и „Маљем у затиљак“ – (Херцеговина у НОБ)
– Архив Војно-историјског института, Фонд НДХ
– Др Саво Скоко, „Крваво коло херцеговачко“, И и ИИ дио
– Архив Југославије, Пресуда Окружног суда у Мостару Ђорђу Сринчићу, Мухамеду Шарићу и др.
– Владимир Ј. Поповић прото и Данило Тунгуз, „Страдање Срба у Херцеговини за вријеме НДХ“
– Државна комисија за ратне злочине – изјаве свједока
– Комесаријат за избјеглице и пресељенике – изјаве свједока
– Споменица Епархије захумско херцеговачке
– Владимир Ј. Поповић, „Патње и жртве Срба среза требињског 1914 – 1918“, Требиње, 1929.
– Тихомир Т. Продановић, „Сјећања на усташки логор Даницу“
– Марија Штрбац ,“Геноцид над Србима у НДХ“, Нови Сад, 2001.