Пише: Иван Милошевић
Будућност Срба у Црној Гори, питамо се данас, када Србима никада није било теже и када су једино угроженији од њих Срби на Космету? Има ли нам спаса или тапкамо у мраку и чекамо да се суновратимо у историјско непостојање и егзистенцијално нестајање? Има ли за Србе наде или је српска нада на Балкану нестала негдје након Првог свјетског рата када с угасила посљедња свијећа српског трајања, државе, историје и времена? Покушаћу да одговорим на та питања без претензије да су ти одговори и приближно тачни и прихватљиви за већину Срба. Ипак, моји осговори су такви какви су, можда недоречени и ван времена, али Срби као да се већ читав вијек налазе ван времена и путују неким лавиринтима из којих нема излаза.
Један од српских излаза из лавиринта српских заблуда је васпостављање монархије. Прије свега у Србији и републици Српској, а у неко догледно вријеме и у Црној Гори. Свака српска породица, барем она која још увијек није заборавила да се тако зове, воли да има домаћина. Не виртуелног који носи панталоне, него стварног чувара куће и рода. Његова улога је да симболично означи јединство својих укућана и да буде ослонац у најтежим ситуацијама. За њега нема безизлазних ситуација и увијек има рјешење за све недаће. Укућане око себе окупља не реда ради, него ауторитетом главе породице. Иако се чини да је везан разним обавезама, такав домаћин је слободан човјек и има моћ да пресуди тамо гдје треба да се суди, али и да увијек опрости. Није то оно што каже обичан народ да је „Бог и батина“, јер таквом домаћину батина није потребна. Умјесто ње ту улогу има права ријеч, очински савјет и љубав.
Некоме се може чинити да је патетика, али као што је неко домаћин, тако је и неко краљ у свом народу. У монархији има неке мистичне и есхатолошке поруке, односно свијести да овај свијет није коначан крај и да треба бринути и онима, што након прекида појединачног живота, настављају да живе. Монархија је духовни непрекидни ланац прожимања народне траиције, обичног народа и монарха. Иако ланац подсјећа на ропство и неслободу у овом случају тај ланац, који се успоставља између монарха и народа је ланац слободе, односно независне одлуке да се буде за нешто, а против нечега.
У том ланцу негдје се налази тајна српске монархије. И то је било одлично познато старим Црногорцима. Иако има доста пародија на рачун службе црногорском Господару, негдје иза свих тих формализама, дише једна битна ствар која је суштина монархије, а то је комплетно животно јединство народа и монарха.
Уколико се монархија тако схвати, да ли је она могућа у Црној Гори? У Србији и Српској мислим да јесте и то овога момента, заправо сљедећег мјесеца. И право је чудо да Србија до сада већ није постала монархија. Србија има династију, има пресолонаследника, има принчеве и то образоване и постоје сви услови да Србија, па и Српска, постане монархија. Васпостављање монархије у Србији био би и радикалан раскид са комунизмом и 70-годишњом једнопартијском диктатуром, а био би и и политуика и духовна пречица ка Европи и свијету, посебно њеном аристократском дијелу. Очекивао сам да Србија још прије скоро три деценије постане монархија, а она није то ни данас. Зашто? Комунизам, господо, и данас влада Србима и не да ик а буду оно пто су увијек били и када су то били дивио им се читав свијет!
Шта је са Црном Гором? Је ли могућа у њој монархија?Нажалост она је немогућа у садашњим условима. Јер како можете говорити о монархији у једној заједници која је подијељена по свим питањима, такорећи од избора управника зграде, па до предсједника државе. А још када се томе додају недоумице око идентитета, онда није тешко претпоставити да би било који монарх у таквој ситуацији одавде побјегао главом без обзира. ДПС је толико оголио своју диктаторску власт да је у Црној Гори чак немогућа и људска расправа о монархији, а камоли њено васпостављање. Због тога остаје на младима да и ову тему уврсте на списак својих интересовања, па можда нека будућа генерација и буде у прилици да васпостави такав облик владања.
Да је било среће и повољних историјских околности, Србија и Црна Гора су увијек требало да буду монархије. Тај облик владања је природан Србима и највише одговара њиховом темпараменту и карактеру. Срби су овдје гдје су, баш и због тога што више нијесу монархије и што су у једној епохи прихватили да живе у републици. Посебно их је уништило социјалистичко и самоуправљачко схватање живота и власти, које им је наметнуло систем који је био потпуно супротан њиховом темељним опредјељењима. Нажалост посљедице поменутих система још увијек трају код Срба, па претпостављам да ће достина њих овај текст сматрати лупетањем једног доконог убијеђеног монархисте. Можда и јесте, али боље и то, него да пишем оде овим данашњим скоројевићима, ДПС „принчевима“ и њиховом „краљу“, као што то неки раде!
Са питања монархије да се вратим конкретним српским питањима у Црној Гори и покушам да одговорим шта Срби треба да раде?
Уколико се настави са досадашњом политиком, како ДПС-а, тако и оних који су дошли након ДПС-а, према Србима мислим да нам нема друге него да порадимо на обједињавају територија гдје смо у већини и осмишљавању колективних програма за запошљавање младих. Може то изгледати као стварање државе у држави, али без обзора како се то зове, пред Србима је важан корак у осмишљавању свог живота у Црној Гори. Све досадашње српске буне, односно мање или више масовни протести, показали су се пуцњем у празно.
Па шта нам је онда чинити? Можда би ваљало да житељи некадашњих Брда размисле о организовању референдума о културној аутономији, како би се заштитили храмови од намјере данашњих Монтенегрина да их својатају или претварају у своју имовину. Међутим, културна аутономија рјешава само једну групу невоља са којима се суочавају Срби у Црној Гори, па би онда ваљало размислити и о даљим корацима у том правцу.
Посљератни комунисти успјели су да са сјевером Црне Горе учине нешто што је мало ко могао и да сања. Наиме, тај дио Црне Горе константно се исељава иако је тај крај Богом дан за сточарство и туризам. На хиљаде хектара ливада и њива сваке године су све тањи и тањи, а очигледно да за сада нема шансе да се тај темпо барем успори, а о заустављању и да не говоримо.Уколико се о њима и даље буде питала централна власт не треба сумњати да ће Подгорица и градови на мору бити пренасељени, док ће на сјеверу све више бити празних кућа и имања.
Претходних двадесетак година политичког живота су показали да са Србима у Црној Гори мало ко хоће да сарађује. Због тога им и не преостаје ништа друго него да сами нешто ураде како би барем тамо гдје могу осмисле ваљане пројекте, прије свега за запошљавање. Када се тиче сјевера, Срби и њихове политичке организације умјесто што се муком муче како да дођу до централне власти или барем да учествује у њој, требало би много више да се потруде за освајање власти у градовима гдје имају већину. То се посебно односи на Беране и Андријевицу, гдје би ваљало да нека нова српска власт не обавља само градске послове, него и да уложе новац у кредитирање малих или средњих домаћинстава и отварање већих погона. За сада општине већином узимају кредите да врате дугове или да исплате плате, а требало би нека српска власт у ова два града да кредит подигне како би помогла младима да се врате сточарству или пољопривреди и да од својих руку створе боље услове за живот. Зашто та два града не би и отворили погон за прераду и откуп хране и умјесто што размишљају како да живе од одвајања из републичког буџета, постану менаџери појединаца којима су дали новац за почетак неког посла и на околним тржиштима пронађу купце за те производе. Након задњих локалних избора освојена је власт у многим графовима, па и у Даниловграду. У том граду се налазе двије велике српске светиње, Острог и Ждребаоник, који посјети влизу милион вјерник годишње. Зар то није прилика за вјерски туризам и ангажовање бројних домаћинтсва не само за дочек вјерника, него и њихов живот у том граду. Надам се да о томе размишљају нове власи у Даниловграду.
Српске општине требало би много више да искористе предности децентрализације власти и да се подухвате и искористе оно што им је Бог дао, а не да молећиво гледају на Подгорицу и са те стране очекују помоћ. Наравно, све то није лако и до сада то нико није покушао, али за сваки почетак постоји вријеме, а Срби би ваљало да то вријеме некако убрзају и сами себи створе боље услове за свакодневни живот.
Овако, сјевер, а посебно Беране и Андријевица, геометријски пропадају и масовно се исељавају. Да ли је то будућност коју Срби прижељкују у Црној Гори или се томе треба супроставити властитим ентузијазмом и идејама!
Ма колико антисрпски потези владајуће странке изазивали бијес Срба из Црне Горе и доводили их на праг револуционарног бунта, понекад ми се чини да је неко провиђење послало овај ДПС, како би се Срби суочили са самима собом, сабрали и одлучили како даље. Посљедњом ДПС лакрдијом о вјерским слободама Србима је постало јасно да се налазе на нишану власти, да су притиснути уза зид и да више назад не могу. Могу напријед, али само уз осмишљену и широку акцију свих оних који сматрају да је, између осталих националних придјева, Црна Гора и српска држава и да у њој мора бити мјеста за Србе. Пред Србима је права прилика да се окупе, припреме темељан национални програм и уз пристанак власти или насупрот њој, почну и да га реализују.
Тај програм, наравно, има два сегмента. Онај духовни, ма колико то данас изгледало апсурдно, у најмањој је опасности. Намјера ДПС-а да својим антипрописима уреди црквене односе је толико бесмислен да је просто неодржив на дуже стазе. Сва та атеистичка, неокомунистичка и кумровачка скаламерија можда може имати неке краткотрајне резултате, али на дуже она ће се сама од себе срушити. Мислим да ће од ње највише штете имати баш они који су све то смислили, али треба бити стртпљив и не треба радити нешто што ће успорити долазак тог неминовног епилога.
Митрополија црногорско приморска је превише утемељена у Црној Гори и тешко да јој могу шкодити ови атеистичко-вјерски излети актуелне власти. Доћи ће све то на своје мјесто, односно Митрополија ће остати у Црној Гори онаква је и до сада била, јер била је она и у тежим условима, па је цетињски манастир опстајао, као и његове владике и вјерници.
Потпуно друга ствар је са другим сегментом српског опстајања у Црној Гори. То се односи на материјално-социјални положај који је тренутно за Србе катасатрофалан. За њих већ деценијама нема столица за радно мјесто у државним службама, а богами их нема ни у предузећима или трговинама чији су власници блиски врху ДПС-а. Језик је већ одавно постао непожељан у образовним програмима, па ни у наставном кадру нема мјеста за српске наставнике, а тако је и у другим областима. Понеко од Срба некако опстаје захваљујући својим приватним бизнисима и тако збрине себе и своју породицу.
Због тога је пред српским политичким, интелектуалним и осталим представницима, осмишљавање много подношљивијог материјалног-социјалног статуса Срба. То значи да, када већ неће други, онда они морају сами да отворе радна мјеста за Србе и њихове породице. То се може урадити обједињавањем домаћих предузетника који ће отворити нове погоне или пољопривредна газдинства или покренути друге пројекте који ће обезбједити зараде незапосленим Србима. То се посебно односи на младе, јер они већином, па и они који припадају српском народу, или одлазе вани или се масовно учлањују у ДПС или меке друге анисрпске странке. Туђина пружа велике могућности за запослење младих, па их не ваља кудити због тога што у иностранству траже боље живот, а уколико остану у Црној Гори, чланска партијска карта је кључ за добијање радног мјеста и ваљане плате. За Србе треба формирати праве фабрике, гдје ће они наћи своје радно мјесто. Уколико је нешто, дакле, добро у овој хистерији коју храни ДПС, то је да су Срби данас начисто да су сами самцати у Црној Гори и да само од њих зависи како ће им бити даље. Они ће сами градити свој чардак на небу и на земљи и треба бити јасно да ће они изгледати онако како их они уреде. Боље и то, него да нам ови неокомунисти одређују шта ћемо и како да радимо!
Захваљујући лидеру ДПС-а, а потом и његовим медијским и осталим помагачима, странице режимске штампе и портала запљуснуо је талас Велике Србије. Они су се удружили у заједничком пројекту критике Велике Србије и поручују да то неће проћи у Црној Гори. Одмах да кажем и да неће, јер тога пројекта нема и кроз историју га није ни било и већином је измишљен у Аустроугарској која је на свако ослобођење Срба гледала као на неки великодржавни српски пројекат. То је радила како би у својим границама и под својим подаништвом задржала Србе који су живјели у њеним границама.
Током посљедње деценије тај пројекат Велике Србије скоро више нико и не помиње на Балкану и из нафталина ових дана извадили су га Мило, његове медијске и остале перјанице и плаше ове несрећне грађане са нечим чега нема.
У основи тог пројекта је намјера да се Срби у Црној Гори прикажу као странци, односно грађани друге државе. Сва та булумента ДПС-а би жељела да се Срби у Црној Гори неким чудом преко ноћи преобрате и постану грађани Србије, а не Црне Горе. Лако би онда они са њима, као и са сваким странцима лако би им отказали гостопримство и отпратили пут Ужица и Београда. Када би то Срби из Црне Горе пристали дали би добар аргуменат ДПС-у да настави да декламује тираде о Великој Србији и мобилишу остатак становништва, а посебно својих бирача у одбрани онога што нико не напада. Фантазмагорија ДПС-а посљедњих година поприма све облике бурлеске и има добре шансе да се претвори у пропали водвиљ.
До тада Србима у Црној Гори не преостаје много тога. Морају огуглати на прикривене апеле ДПС-а да својом вољом постану грађани друге државе. Они морају инсистирати на Црној Гори као матичној држави коју су стварали и њихови преци и да су они њен саставни, а у вјерском погледу, и већински дио. ДПС може увести и жуте траке за све нас, али мислим да то не може бити на дуже стазе, па због тога ваља издржати и не прихватити утјеривање у табор Велике Србије!
Уз то та Велика Србија све је некако тања и тања, па се чак и сама Србија у њој некако смањује. Апсурд актуелне ДПС помпе је да се она брани од онога чега нема, а ништа не предузима против стварних противника, који су се претећи појавили у градовима са албанском већином.
Углавном у Црној Гори је све у зони апсурда и смијурије, па и сијање страха од Велике Србије треба тако прихватити. Ма колико то ДПС хтио да сакрије ипак је доста тога у нашим рукама, иако се тако не чини на први поглед. Уколико будемо повлачили праве потезе и уколико се не одричемо Црне Горе која је наша таман колико и њихова, онда има наде да ћемо успјети да натјерамо режим да се према дијелу свога становништва и матичног народа понаша како треба и поштује његова права. Међутим, у томе лежи велики проблем за ДПС, јер када он то призна долази на критични руб губитка власти, што он по сваку цијену жели да избјегне. Зато им и добро дође ова ујдурма око Велике Србије, на коју Срби не смију да насједну!
