Пише: Милан Путица
Из Загреба у Требиње 28. маја 1941. године стиже Боривоје – Боро Ротквић са групом „свеучилиштараца“ (студената) Загребачког универзитета… Одмах по доласку у Требиње, наредили су да се по радњама и јавним мјестима, као и на споменицима Његошу и Херојима за слободу, уклоне сви натписи на ћирилици, што је одмах и учињено… Тих јунских дана, ова група усташа имала је апсолутну власт у Требињу, чак и над људским животима и смрћу…
О овом страдању требињских Срба, до данас се није пуно говорило, а посебно у периоду послије Другог свјетског рата, када је због фиктивног „братства и јединства“ и „будућности југословенских народа“ у комунистичкој Југославији било забрањено помињати српске жртве, као и почињени геноцид над српским народом.
Комунистичке власти, деценијама послије рата, смишљено су на стратиштима гдје су Срби убијани од усташа (муслимана и Хрвата) постављали „спомен – плоче“ са натписима да су ту у ствари, убијене „жртве фашистичког терора“ и то од окупатора и „њихових слуга“ или „помагача“. И поред намјере да се српске жртве због идеолошких циљева комунистичке Југославије преименују у „цивилне жртве народно – ослободилачког рата“ (чему смо свједоци и у новије вријеме) у народу се чувала права истина.
Истина је да су убијени били Срби, православни хришћани, што је био и основни разлог њиховог убијања, да су њихове убице биле усташе – локални муслимани и Хрвати, често комшије, дојучерашњи пријатељи, нажалост и родбина…
Кријући праву истину, сакривани су и усташки злочинци и њихова злодјела. Неки од злочинаца, пред сами крај рата, постали су сљедбеници нове (побједничке) идеје. Било их је и у послијератном удружењу бораца, али и у личној пратњи (возачи) „заслужних Требињаца“ тог времена.
Већина није одговарала за злодјела, иако су неки од њих били и чак високи официри Гестапоа, али захваљујући родбини наклоњеној новој комунистичкој власти, нису сносили никакве посљедице. Њихова имена биће објављена у неким од наредних текстова. Постепено, само из разлога који су одговарали новој власти, све ове људе и догађаје требало је препустити забораву времена…
ПОСЛИЈЕ ШУЦКОРА – УСТАШЕ
Сличан злочин је већ једном, раније, био опроштен и скоро заборављен. То је злочин над православним требињским Србима у Првом свјетском рату, када је у вријеме аусто-угарске окупације објешено и убијено око 80 требињских Срба и Српкиња – цивила, од својих комшија друге вјере лажно оптужених да су противници К.у К. монархије, што је било довољно да се као такви јавно убијају и вјешају на трговима града Требиња.
Када је Српска војска ослободила Требиње, октобра 1918. године, послије 40 година аустроугарске окупације и тираније, али и вишевјековне турске окупације, стекли су се услови да се кривци за злочине над требињским Србима казне. Али, српски народ и власти новостворене Краљевине СХС нису казнили виновнике ових злочина, опраштајући им злочине у име будућег заједничког живота у новоствореној Краљевини СХС.
У Требиње су дошли „комити“ Јована Влаховића са Ровчанима, Петра Баћовића са Бањанима и Николе Вучуревића са Зубчанима, са једном намјером – да казне „шуцкоре“ за велика злодјела почињена над Србима у Требињу у вријеме Првог свјетског рата. Супроставио им се Петар Јововић са тзв. „народним вијећем“, и наоружаном „народном гардом“ од мјешавине Срба, Хрвата и муслимана. Тако су они сачували главе требињским шуцкорима, а по својим кућама сачували њихово злато, срму, накит, ћилиме…
Злочинци су, преко посредника покушавали и златом да поткупе представнике нове власти, намјеравајући тако да осигурају живот и своју имовину. Било је и таквих случајева. Требињски прото Владимир Ј. Поповић са неким парохијанима одвео је „комите“ у Саборни храм у Требињу и ту их са олтара заклео да ништа нажао не учине ниједном муслиману и Хрвату (бившим шуцкорима) у име „будућег заједничког живота у новоствореној држави краљевини СХС“.
Некажњени злочин из времена Првог свјетског рата, притајен је остао све до почетка Другог свјетског рата, када се поновио, али овај пут у пуно већим размјерама. И овог пута жртве су требињски Срби, а њихови џелати требињски муслимани и Хрвати, некада шуцкори, сада – усташе…
„БРАЋО ХРВАТИ, ПРЕД ВАМА СТОЈЕ УСТАШКЕ ПУШКЕ…“
Првог јуна навршава се 82 година од овог планираног усташког злочина над требињским Србима – цивилима. Био је то први усташки злочин у Требињу и околини, који је био „иницијална каписла“ за убијање требињских Срба, а послије кога су услиједили злочини на Придворачкој јами и јамама Попова поља.
Послије окупације Краљевине Југославије, српски народ био је збуњен, затечен и разочаран брзом окупацијом отаџбине, коју су Срби створили у крвавим биткама Првог свјетског рата. У првим данима окупације није се одмах организовао, како би заштитио себе, своје ближње и своју имовину.
Одлуком Немачке и Италије, верификованој на Бечкојконференцији 21. и 22. априла 1941. године, Босна и Херцеговинаје укључена у састав нове наци-фашистичке творевине НДХ. Усташка власт није успостављена у источном делу Херцеговине све допотписивања тзв. „Римских споразума“, 18. маја 1941. године између Краљевине Италије и НДХ. У накнаду за придодату обалуЈадрана – усташка власт проширена је на целу Херцеговину.
Усташки повереник за западну Херцеговину био је Павао Цанки, а за источну Херцеговину Алија Шуњак. Они су имали задатак да организују усташку власт и да изврше непосредне припреме за масовне покоље херцеговачких Срба, као и да руководе том акцијом. За ту, од окупатора створену тзв. „државу НДХ“ била је већина локалног хрватског и муслиманског становништва. Та злочиначка „држава“ одмах је на просторима у којима су Срби били већина почела да спроводи расне и вјерске законе, који су Србе карактерисали као некога кога треба ставити ван сваких закона, и на све начине истријебити, како би се створила етнички чиста НДХ.
(наставиће се)
