Пише: Милан Путица

На простору Требињске шуме, партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама. Трагично је и то да су они добро познавали своје жртве, јер се најчешће радило о комшијама и дојучерашњим познаницима.

ЈАМА СВИТИ ДО 

Олгу Гојшину из села Јасеница – Луг (говорила више страних језика), Мару Зечевић и Анђу Зечевић партизани убијају и у јаму бацају крајем марта 1942. године. Комунисти у исту јаму бацају и цијелу породицу Јоковић из села Диклићи, почетком априла 1942. године. Италијани, који су обезбијеђивали жељезничку пругу тражили су да им дјечак Анђелко Јоковић покаже пут за село Лопоч у Бобанима. По Анђелковом повратку, сарадници Драгице Правице хапсе малог Анђелка, његову мајку Мару и оца Саву(Саво је био душевни болесник који се и прије рата лијечио по болницама), одводе их и бацају у крашку јаму Свити до. Мали Анђелко имао је само 13 (по некима 15) година… Родбина и пријатељи су 2002. године извадили из јаме кости мученика и сахранили их код цркве Св. Варваре у селу Ђедићи.

ПРЕБИЛОВА ЈАМА

Ова јама налази се у близини села Крњевићи. Невиђени терор у Требињској шуми не посустаје, напротив… Дјевојку од непуних 17 година, Љубицу Булајић са Вилуса, која је била код родбине у Требињској шуми, одводе и бацају у Прибилову јаму 2. фебруара 1942. године. Своје џелате, бездушне крвнике ова дјевојка молила је и преклињала да јој поштеде живот… Злочинци су остали глуви на вапаје недужне дјевојке и хладнокрвно је убили. На исти начин мучене су и убијене дјевојке из српског села Пребиловци, бачене у Шурманачку јаму 6. августа 1941. године. Прибилова јама и Пребиловци… српска рана непреболна… Посмртни остаци ове, по свједочењу, прелијепе дјевојке – српске мученице Љубице Булајић, извађени су из јаме и пренесени у порту цркве Св. Варваре у селу Ђедићи 2002. године. Послије њеног убиства, партизани у Прибилову јаму бацају и Обрена Одавића из села Луг и Крста Томовића из села Добромани.

ЈАМА ГОЛУБЊАЧА

У близини села Гомиљани налази се јама Голубњача – још једно комунистичко огледало, у коју су априла 1942. године, на Велики четвртак, доведни и убијени виђенији људи Требињске шуме. Партизани су у ову јаму убили и бацили сљедеће православне Србе, становнике Требињске шуме: Тодора Џоџа, Шћепана Џоџа, Јова Вулетића, Душана Пупића, Ружицу Џоџо и Анику Бубало.

Тодор Џоџо био је изузетно јак и развијен човјек. Са својим крвницима он се он се ухватио у коштац код јаме. Пошто га нису успјели убити, комунисти су га тешко рањеног гурнули у дубину јаме, из које није било наде да изађе. Родбина је тражила своје нестале укућане. Тодоров брат Јокан сишао је у јаму када су лешеви убијених цивила били у фази распадања. Нашао је свог брата Тодора у сједећем положају, са празном дуванском кутијом и опушцима покрај њега. Лако је закључити да је Тодор био дуго жив и да је полако умирао.

ЈАМА ДУБОКО

Апсурдни злочини над Српкињама у Требињској шуми које су починиле партизанске „казнене експедиције“ по налогу партизанског Оперативног штаба за Херцеговину са Савом Ковачевићем на челу, окончани су бацањем жена у јаму Дубоко. Ова јама налази се у непосредној близини села Цицина. Поред ове јаме партизани убијају и у јаму бацају Анику Пиџулу из села Луга и једну жену из Дубровачке жупе. Ова жена којој је било име Пера, скупљала је сир, суво месо, вуну, и трампила за суве смокве, маслиново уље, лозову ракију. Вјероватно су је комунисти оптужили као шпијуна и сарадника окупатора, што је и била најчешћа оптужба.

Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи… Усташе тако на Придворачкој јами надомак Требиња убијају и у јаму бацају 23. јуна 1941. године Божа Пиџулу и његовог сина Милорада, ученика од 18. година.

Убијању жена у Требињској шуми претходило је монструозно убиство калуђера манастира Дужи. Ови калуђери били су Руси, који су се населили на простор Краљевине Југославије послије тзв. „Октобарске револуције“ уз одобрење краља Александра Карађорђевића. По смјерницама Оперативног штаба за Херцеговину, локални комунисти одводе из манастира Дужи калуђере Русе, и недалеко од манастира убијају их моткама. Њихова имена су: Евгеније Черњевски, Михаило Соколов, Јован (Лукијан) Гашпар. Они су убијени 23. децембра 1941.

Сава Ковачевић са казненом експедицијом коју предводи Димитрије Булајић убија на Љубомиру – Радачки бријег преко двадесет православних Срба – мјештана 27. фебруара 1942. године. По његовом наређењу Драгица Правица и локални комунисти уз помоћ „казнених експедиција“ убијају Србе и Српкиње у Требињској шуми, у марту и априлу 1942. године. Послије Љубомира и Требињске шуме терор Саве Ковачевића „премијешта“ се на Зубце.

КРАЉЕВ СВАТ И КРВАВИ ИСТИХАН

Као и на Грахову (убиство Филипа Кешељевића) терор Саве Ковачевића почиње убиством угледног домаћина и свата краља Александра Карађорђевића Ђока Вукашиновића из села Поткрај – Зубци.

Ђоко је са својом супругом Ружом (дјевојачки Даниловић) имао осморо дјеце: синове Милана, Ђорђа и Владимира и кћерке Анђу, Даринку, Зорку, Стану, Ану. У младости ишао је на рад у „црну Америку“. По повратку из Америке важио је за добростојећег домаћина и угледног Србина. Као такав изабран је у групу сватова – Херцеговаца, које је краљ позвао на своје вјенчање са румунском принцезом Маријом 1922. године у престолном Београду.

Сава Ковачевић шаље казнену експедицију из требињске Ластве, која долази у село Поткрај и ту хапси Ђока Вукашиновића 24. јануара 1942. године и одводе га назад у Ластву. Сава Ковачевић са својим истомишљеницима убија Ђока Вукашиновића у Ластви на Савин дан, 27. јануара.

Као и у Требињској шуми, „казнене експедиције“ или „ударне чете“ систематски и колективно убијају у првој половини априла 1942. године на Истихану код села Тули – Зубци сљедеће Српкиње: Драгу Вукаловић из Богојевић села, Милу Гудељ из зубачких Рапти, Анђу Климовић из Куње Главице, Петру Мијовић-Ћурић из Коњског и Анђу Спаић из села Граб. Петра Мијовић-Ћурић је рођена сестра Ђока Вукашиновића, који је убијен на Савин дан, 27. јануара 1942. године у требињској Ластви.

По убијању Српкиња на Истихану, на истом мјесту „казнена експедиција“ из требињске Ластве убија сљедеће Србе: попа Јова Даниловића из села Придворци, Ђура Курајицу из села Куња Главица, Стојана Курајицу из села Куња Главица, Тривка Пејановића из села Рапти – Зубци, Марка Тривковог Пејановића из села Рапти – Зубци, Војина Брковића из села Нецвијеће, Радована Томовића из села Нецвијеће.
Поп Јово Даниловић дошао је у село Поткрај да обиђе своју ожалошћену сестру Ружу, супругу Ђока Вукашиновића. Од сестре Руже одлази до друге сестре у село Турменти, гдје га партизани хапсе. По хапшењу, одводе га на Истихан гдје га убијају.

Наведени догађаји касније су од комунистичких власти замагљени термином „ЛИЈЕВА СКРЕТАЊА“. Истина је да су то била брутална убиства православних Срба требињског краја (и Херцеговине) од стране партизана – комуниста у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Убиства су вршена и касније, чак и послије „ослобођења“.
Терор над породицама српских жртава у Требињској шуми настављен је све до резолуције Информбироа и међусобних обрачуна у комунистичким редовима, што је српски народ Шуме требињске доживио као олакшање. О овим догађајима, које обрађује наведена литература, о страдању својих ближњих, спремни су да свједоче и потомци жртава.

Српски народ Херцеговине био је масовно изложен усташком геноциду у другој половини 1941. године, али и све до краја рата. Трагична чињеница је и да је крајем 1941. и све до половине 1942. године исти народ био изложен бруталном убијању од стране комуниста партизана, и то истим методама како су то чиниле и усташе. Почетком љета 1942. године, националне формације (ЈВуО) и српски народ Херцеговине похватао је и за злодјела казнио велики дио комуниста – партизана који су ивршили наведене злочине. Дио партизанског руководства избјегао је казну, а дио погинуо у каснијим борбама у Босни.

Од средине 1942. на простору Херцеговине није више било организованих партизанских јединица. Вријеме „првих партизана“ како се у народу звао период од средине 1941. до средине 1942. године, тиме је завршен. Од средине 1942. године у источној Херцеговини војну и цивилну власт формирају националне снаге, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Званични назив војних јединица под његовом командом је: Југословенска војска у отаџбини – ЈВуО, док је у народу био одомаћен назив из Првог свјетског рата (и раније) – четници.

Чињеница је да и данас описани догађаји представљају својеврсан табу, јер се о злочинима комуниста (партизана) није говорило, међутим о ЈВуО или четницима се у протеклих 70 година рекло све и тачно, а политичка коректност је налагала – да се придода и много тога нетачног. Истине ради, треба изнијети све чињенице, како би се на објективан начин сагледали догађаји и личности из времена Другог свјетског рата.
Наведене болне чињенице постављају питање: хоће ли потомци невиних српских цивилних жртава, као и остали разумни Срби дозволити да се пјева у Требињу и Старој Херцеговини у 2016. години, као и у наредним годинама, Ђиласова пјесма из 1942. године: „…ИСТОРИЈА САД СЕ ПИШЕ ДА НИЈЕСМО СРБИ ВИШЕ…“!?

(Крај)

КОРИШТЕНА ЛИТЕРАТУРА:
„Граховачка трагедија у злом времену“, Радомир Булајић
„Породица и родбина Вукашиновића из Зубаца 1555 – 1998“, Рајко Пантов Вукашиновић
„Жртве комунистичког терора у требињском крају“, Јоле Мерћеп
„Пакао – или комунизам у Црној гори“, Глас Црногорца, Цетиње, репринт
„Либера, виа, виа“, Мина Ковачевић
Архив Војно-историјског института Београд