РАЗГОВАРАО: Горан ВЕЉКОВИЋ

Интервју са Николином рођеном сестром Ангелином урађен је уочи напада НАТО пакта на нашу земљу. Онда је наш лист престао да излази, а још док је агресија трајала у Ваљеву су преминуле и Ангелина и Мирјана, Николина ћерка.

Ангелинин живот је протекао мученички. Време среће и благостања, за Калабиће је кратко трајало, од средине тридесетих година до 1941. Способан и амбициозан, Никола је тада брзо напредовао у служби – за кратко време је постао Шеф катастарске управе у Ваљеву, а у тој управи је радила и његова жена Борка. Са две добре плате, Калабићи су лепо живели, али рат је све однео, почев од оног најважнијег, губитка све три мушке главе. После рата, комунисти су се постарали да Калабићи увек спадају у ред најсиромашнијих породица. (На жалост, како се комунистичка власт одуживала, тако су Калабићи бивали у све већем друштву сиромашних.)

Ваљево, 3. јануара 1999. Малена трошна, слабо осветљена соба, давно окречених зидова, испуњена старим и скромним намештајем, на први поглед све говори о животу Николине сестре. Ангелина нас дочекује крај старог шпорета. Обрадована је нашим доласком. То је једна симпатична и добродушна бакица. Стиска нам руке меканим, топлим длановима. На зиду кућни иконостас Христово распеће и васкресење, славска икона Светог Ђорђа, иконе Мајке Божије, Светог Василија Острошког, Белог Анђела и Светог владике Николаја. Фотографија из млађих дана, у старинском раму, показује лепу црнокосу жену. На столу мноштво пожутелих фотографија и новинских чланака, измешаних са кутијама лекова.

Прича нам о свом надасве тешком животу, лагано, често застајкујући. Са муком се присећа детаља. Ратови, логори, злостављања и тежак рад, оставили су јој дубоке ожиљке. Али ипак, живот је од ње исклесао чисту доброту.

– Госпођо Калабић, где сте дочекали почетак рата?

Била сам у Николиној кући, у Ваљеву. Пре тога сам била две године у браку са једним тешким човеком, нисам могла да издржим дуже. После се нисам удавала.

– Брзо су Вас одвели на Бањицу?

На Бањици је било страшно, страшно. Велики број људи је стрељан. Страшно је било слушати штектање митраљеза и јауке народа. Прво су стрељали у авлији. Прозори у нашим ћелијама су били затечени (затворени), а стакло офарбано, а ми јадне прогребемо и виримо кроз рупице. Гледамо стрељање.

У рату су нас стрељали и Немци и комунисти и усташе и љотићевци. Сви су нам они били непријатељи.

– Да ли су стрељани и чланови породице Калабић?

Јашта. Живели смо у кући коју је купио наш деда Никола (у Подновљу, где је Ангелина рођена, и где је отишла по бекству са Бањице – прим. аут), јако способан човек, често је путовао, бавио се трговином. Никола, мој брат, је касније добио име по деди.

Било је свега и свачега. Све оде, све душмани попалише, и кућу, и сено и сламу, страшно је било. Убијали су кога су стигли. Морали смо да трпимо. Једном су упале усташе. На једном оделењу у кући врата су остала отворена, моји су се крили иза врата. Срећом, усташа није погледао иза врата, прошао је иза самих вратију.

– Како Вам је било после рата?

Трпели смо због Николе, били смо по логорима и затворима. Вукле смо се по затворима, са неким јадом који смо носиле у рукама. Шиканирали су нас и малтретирали. Селили нас, измучене, са спрата на спрат. Таман легнемо, а они нас шутирају: “Дижи се, пењи се на трећи спрат!” И све тако, из дана у дан.

– Да ли сте могли да се запослите?

Никада. Ја и моја мајка прале смо веш по туђим кућама и гледале децу професорима по Ваљеву. Пуних осам година чувале смо децу једном професору. Био је то опасан човек.

Тешко се живело. Нисмо смели ни социјално да уплатимо, јер смо Николини – Калабићи! Када смо те професоре напустили, тек тада смо уплатили социјално. Добијали смо по метар дрва помоћи, и свега и свачега, а сада, у ово време, не можемо ништа да добијемо, ништа. Да вам кажем, никада није било добро. Пре рата, мог мужа је запослио Никола, у катастарску службу. Али, шта вреди кад је он волео да се коцка, да пије, и све што не треба. Морали смо да се разиђемо. Свекрва Перса ме је волела ко очи. Она ме је штитила.

– Какав је човек био Ваш брат Никола?

Био је у стању да све згази, само да остане веран заклетви. Његова је, малте не, свака трећа реч била: “Мајко, заклео сам се краљу и Отаxбини”. И према породици је био строг до крајњих граница. И наш отац Милан је био страшно строг, очајно строг. Волео је друштво, кафану, био је за све, само за кућу није био. Није се опијао али је волео друштво. Породицу, ипак, није малтретирао.

– У филмовима Николу представљају као пушача. Да ли је пушио?

Лажу, никада није пушио. Никада. Наш је Никола био златан.

– Да ли су га жене волеле?

Јашта су. Још како. Жао ми је слика што су пропале. Попалили их љотићевци и Немци. Видели би какав је то човек био.

–На чијој би страни данас био Никола?

На истој на којој је и био. Није хтео ни да чује за партизане. Пречи су Николи били краљ и Отаxбина него рођена деца, жена, мајка и породица.

– Како је Никола погинуо?

Чула сам да је умро од последица рањавања, од једног партизана који је учествовао у потери. Он је то рекао на самрти, а људи пред смрт неће да лажу.

– Када Вам је било теже између два рата, после рата или сада?

Тежак је био сав живот. Када сам ишла у женску стручну школу, имала сам две учитељице. Биле су оштре, оштре. Мој отац је имао малу плату и ја сам морала да радим да би платила собу. Све ми се смучи, пуне ми груди јада кад се сетим. Код Швабице, код које сам становала, морала сам да устајем у четири сата, ако се меси хлеб, да умесим, метем у оне швапске корпе и салвете, доручак цео да им спремим, да их чека кад се пробуде, затим да нахраним два кера вучјака. Шта све нисам морала да радим, сређивала сам целу кућу. Писала сам оцу да не могу да издржим, а отац оговара: “Ако не можеш да издржиш, ту је Укрина, па скочи у Укрину”. Тако је тешко било. По пет одељења на дан ја изрибам.

Било је момака који су се интересовали за мене. Један је често долазио. Писао је, најавио се да ће да дође на нашу славу Светог Ђорђа. Тај младић је дошао на капију. Никола је одмах истрчао, увео га у кућу и послуживао. Борка је увек била против, против. Није никако волела да се удам, требала јој је служавка. Ја сам у кући све радила. Ја сам ту и децу гајила.

После се тај момак јављао још, после много времена, а ја сам целога живота само радила као сивоња.

– Како Вам је данас, да ли се нешто променило?

Данас је наопако, ништа боље него после рата. Нико нам не помаже. Једно време долазили су из манастира Ћелије и помагали, било је помоћи и од других људи никада док су имали више, док су могли, сада је све то престало. Социјално смо угрожени. Сада је наопако време.

(ДЕЦЕМБАР 1999)

Извор. погледи