Пише: ђакон Павле Љешковић
“Оче, налазим се у несрећној љубави и не знам како да изађем из ње! Или можда немам довољно храбрости да то урадим”.
Рекох му да несрећне љубави не постоје! Може постојати несрећна заљубљеност или некакав привид љубави. Права је љубав од Бога благословена и она никако не може бити несрећна. Након мојих ријечи је пар тренутака оћутао, да би ми потом рекао да му је данас рођендан, те да је напунио двадесет и седам. По први пут га је сасвим сам прославио. Рођен је на Новом Београду, гдје и данас живи. Прадјед, који је родом био са сјевера Црне Горе, је са партизанским јединицама ’44.-те године умарширао у Београд и ту и остао. Дјед је био друг руководилац у више ” самоуправних” предузећа, док је отац успјешни бизнисмен који од свог јединца очекује да ускоро заврши мастер студије и почне да ради код њега у фирми.
” Намјерно одуговлачим са мастером. Осјећам као да ми је читав будући живот попут унапријед исцртане мапе, коју слијепо морам да слиједим. Родитељи су ми увијек све одређивали: коју ћу средњу школу завршити, који факултет уписати, са ким се све могу дружити. Чак и дјевојци, са којом се шест година већ забављам, родитељи су наши породични пријатељи, а очеви су нам и у пословној вези. За то вријеме је три пута остајала са мном трудна и увијек се то , из неких разлога, дешавало пред Васкрс. За прва два абортуса сам знао и дао свој пристанак. Трећи пут је сакрила од мене да је остала трудна. Абортус је извршила на Велику суботу”!
Након ових ријечи његове благе плаве очи су нагло постале црвене, а низ образ се закотрљала једна прилично крупна суза. Након пар минута проведених у обостраној ћутњи, наставио је са својим монологом.
” За тај абортус сам сазнао тек прије мјесец дана,на једној забави и то од њене другарице, младе љекарке, која ми је саопштила и то да је сада упитно да ли ће уопште убудуће моћи да остане трудна. После тога сам углавном избјегавао да будем сам са својом дјевојком, не говорећи јој због чега то чиним. Међутим, прије неких десетак дана је ипак дошло до разговора, који сам дуго одгађао. Рекла ми је да она са својим тијелом има право да ради шта хоће, те да је само на њој одлука да ли ће до краја изнијети трудноћу или не. Након тога сам отишао код својих родитеља и све им испричао. Ти, оче и сам претпостављаш да су током цијелог разговора били на њеној страни, те да ме ни у чему нису подржали”…
Након тога је кришом узео кључеве од очевог стана у Будви, у који већ дуго није долазио, будући да са дјевојком и друштвом већ годинама љетује у иностранству. Само је најбољем другу рекао гдје иде и обавезао га да то никоме не смије саопштити. Првих пар дана у Будви је провео у опијању и конзумирању ” лаких” наркотика, не одговарајући на позиве и поруке које су му слали родитељи и забринута дјевојка. Потом је, из неких разлога, почео да обилази цркве и манастире и купује духовну литературу, бројанице, крстиће…
” Нисам сигуран у то да ли сам крштен. Могуће је да јесам. Знате, мој тата је модерни бизнисмен који је одавно раскрстио са комунизмом и АВНОЈ-ем! А волио бих да пронађем неког искусног духовника који би ме поучио шта треба да радим”…
Рекао сам му да он , заправо, тражи неког ко ће ту крупну одлуку о раскиду дугогодишње везе да донесе умјесто њега. Најприје је то тражио од својих физичких родитеља, па када му то није прошло, помислио је да би могао духовни родитељ да учини оно зашта он нема довољно храбрости. Такође сам му казао да ако за трећи абортус и није знао, свакако је за претходне знао и исте одобрио. Питао сам га да ли је хришћански и људски поступак да дјевојку после свега остави и вјероватно препусти порочном животу, за који ће и он индиректно сносити одговорност. Није ли боље да покуша и њу да преобрати у вјеру, како би убудуће заједно почели да живе црквеним животом?
На све те моје ријечи сам добио веома љубазну захвалност на издвојеном времену и савјетима. Но, ипак, прије одласка ми је рекао да ће свакако наставити потрагу за каквим искусним духовником који ће му дати прави савјет у вези његове” несрећне љубави”…
(Аутор је професор Црквеног појања и Канонског права у Богословији Светог Петра Цетињског Чудотворца и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)
