Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Парадоксално, слика моралног стања света види се у најгледанијем „забавном” програму на телевизији, и у медијима који са одушевљењем скупљају „лајкове” и прегледе, до танчина описујући ову врхунску забаву.

А врхунски провод састоји се у томе да неки лик слабих живаца и још слабијег моралног састава ломи, урла, прети и заводи страх својим саучесницима у врхунској телевизијској забави. Дакле, ако је до пре неколико година нација била више него забављена идејом преваре, рушења брака и сексом на јавној сцени, сада се отишло корак даље.

Насиље, и то некажњено насиље, у комбинацији са утеривањем страха у кости и претњама, постаје „шифра” за телевизијски успех.

Али, није парадокс у томе – што је неко насилник без мозга, па чак ни у томе што то никако није санкционисано – парадокс лежи у директном преносу страха, у промоцији страха као нове норме. У терору, у опипљивом терору који се емитује на националној телевизији и у коме, не без сладострашћа уживају и медији који о томе свему извештавају народ, подводећи овај ужас данашњице под рубрику забава или звезде.

Заправо, драма ове најновије телевизијске и медијске забаве не лежи само у напетости око тога када ће и како ће разуларена звер да полуди, и шта ће и кога ће да поломи – драма лежи у директном преносу ћутања свих осталих учесника ове „регионалне журке” која се стримује двадесет четири часа дневно. Један насилник, уз очигледну подршку оних које занима само рејтинг, терорише све око себе – и, ниједан мушкарац не усуђује се да му се супротстави! Човек да занеми кад чује како том лудаку сви редом исказују поштовање, како га називају добрим другом и како окрећу главу на другу страну.

Ова срамота и овај ужас, међутим, преливају се, и буквално, али и као метафора на све сфере. Неодољиво ме ово окретање главе на другу страну асоцира на стање свести – свеједно да ли кад је у питању однос према манијацима глобализма, или било ком другом политичком сејању страха. Кад побеснели опали песницом на милиметар поред главе своје жене, и нико од присутних мушкараца не реагује, ни у том тренутку, нити било када – будућност не само нације, него читаве планете изгледа грозно. Ућуткани и уплашени.

Узгред, директан пренос насиља и профитирање на њему, на крају, завршава се у стварности језивим вестима попут оне да је чувени хирург поломио своју жену, пошто се претходно иживљавао над њом, као да је главна звезда најзабавнијег програма у региону.

Хоће ли више неко да устане и да урликне:„ЈА СЕ ТВОГА БЕСА НЕ ПЛАШИМ”!

Или је страх већ постао наше природно стање?

Извор: блог “То сам ја”