Данашњи муслимани-Бошњаци и сарајевска елита гаје потпуне илузије о учешћу њихових предака у Другом светском рату. Захваљујући Титовој филмографији и симљених више од 600 партизанских филмова, попут “Валтер брани Сарајево” итд, они данас верују како су босанскохерцеговачки муслимани листом били уз Тита и партизане и за време Другог светског рата и након рата.

Међутим, то не може бити даље од истине. Према подацима из НОП-а, народи са најмањим учешћем у НОБ-у били су муслимани, данас Бошњаци, и Титови Македонци—са 2,5 одсто. То је било толико очигледно да је потпуковник НОВЈ Хамдија Омановић изјавио на Трећем засједању ЗАВНОБиХ-а у априлу 1945. године следеће:

“Неки људи говоре да муслимани нису пошли за усташким покретом, да се нису нашли у редовима усташа и окупатора, али, другови и другарице, ми муслимани морамо признати да се огромна већина муслимана нашла на страни окупатора“.

И то је тачно. Већина босанских муслимана је пришла хрватском усташком покрету и та чињеница се данас у Сарајеву крије као змија ноге. Не само то, народ који се памти по убедљиво највећем одзиву у Европи у нацистичке СС дивизије били су босанскохерцеговачки муслимани, који од 1993. године себе називају Бошњацима.
Босанскохерцеговачких муслимана је 1940. године укупно било 720.000 (30,9% становништва касније републике БиХ). Кроз две муслиманске СС дивизије “13. Ханџар” и “23. Кама” прошло је укупно око 35.000 босанскохерцеговачких муслимана (не рачунајући њихове бројне милиције под командом усташа и Немаца попут “Хаџиефендићеве легије” из Тузле или “Хускине војске” из Цазинске Крајине). То значи да је кроз нацистичке “Wаффен-СС” дивизије прошло чак 4,86% од укупног броја босанскохерцеговачких муслимана, што је апсолутни рекорд у читавој Европи (укупно 0,37% Немаца је рецимо прошло кроз СС дивизије)!

Међутим, оно што се стално пренебрегава јесте чињеница да је интелектуална и културна елита босанскохерцеговачких муслимана била у четницима Драже Михаиловића. Муслиманска елита је у коалицији са српским и словеначким странкама заправо све време учествовала у власти у Краљевини СХС.

Босанскохерцеговачки муслимани не само што су добијали одштете за феудалну спахијску земљу одузету од државе генијалном аграрном реформом краља Александра, а на којој су пре ослобођења 1918. године држали кметове, готово по правилу православне Србе, него су могли и да бирају да ли ће свој живот организовати по шеријатским законима или по грађанским законима Краљевине Југославије (тога нема нигде у Европи).

Ову спахијску феудалну земљу су боснаскохерцеговачки муслимани стицали као турски окупатори, а једино им је у Краљевини Југославији, у целој Европи, исплаћивана надокнада, чега није било чак ни у самој Ататурковој Турској.
Босанскохерцеговачки муслимани се у Краљевини СХС и Краљевини Југославији по први пут масовно школују, описмењавају и први пут у историји њихове девојчице и жене добијају могућност образовања о трошку државе, док њихова интелектуална елита у повоју одлази на високо стипендијско школовање на универзитете у Београду и Загребу, уз универзитет у настанку у Скопљу.

Први пут се широм данашње Босне и Херцеговине изграђују школе, гимназије, болнице, амбуланте, неки градови по први пут добијају водовод, канализацију и струју, а до многих места по први пут долазе пруге (у време аустроугарске окупације образовање, здравство и сл. било је резервисано за припаднике аустроуграске колонијалне управе, а инфраструктура се правила искључиво у сврху ескплоатације).
Највећа потпуно домаћа инвестиција у време Краљевине била је изградња највеће железаре у југоисточној Европи, железаре у Зеници у коју је довожена руда гвожђа из рудника: Вареш, Љубија, Радован и Товарница (највећи конкурент Сартид из Смедерева је био француска, а не домаћа компанија).

Због оваквих околности и природног нагињања интелектуалне елите босанскохерцеговачких муслимана ка Србима, сигурно између 15% и 20% њих ступа у редове званичне војске Краљевине Југославије под командом Драже Михаиловића.

Да поменемо неке од најзнаменитијих муслимана-четника из Другог светског рата.
—Фехим Мусакадић из Сарајева, српски јунак из Првог светског рата и Витез Карађорђеве звезде са мачевима. Био је шеф сарајевске жандармерије између два рата и десна рука Драже Михаиловића у источној Босни. Мајор Фехим Мусакадић је лично преузео команду над Бјелимићима када је преузета усташка тврђава у том насељу,
—Мустафа Мулалић из Ливна, члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета Драже Михајловића,
—Алија Коњхоџич,
—доктор Мехмед Беговић професора Универзитета у Београду
—судија Мустафа Пашић из Мостара,
—доктор Исмет Поповац из Коњица,
—Мустај-бег Хаџихусеионовић,
—поручник Хуснија Ченгић,
—Смајо Ћемаловић из Мостара,
—Мустафа Берберовић из Благаја,
—Абид Пргуда,
—Омер Калајџић,
—Мухамед и Абид Мехмедбашић из Стоца,
—Мустафа Лехо из Благаја,
—Џемал Кршлаковић, имам мудериса из Коњица,
—хафиза и члан улеме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо,
—имам Абдулах Хоџић,
—управник “Гајретовог” представништва у Београду Мухамед Ћемаловић,
—Мухамед Мулалић,
—Смајо Ћемаловић из Мостара
—Есад Вехабовић из Босанске Градишке, познат по томе што је био затворен зато што је јавно тражио да се окачи слика “бесмртног Драже место Броза зликовца”,
—поручник Омер-бег Ченгић…
И многи други…

Позивамо елите у Сарајеву да мало озбиљније и без пропаганде посматрају место и улогу босанскохерцеговачких муслимана у Другом светском рату.

Извор: фејсбук Горан Киковић