НЕ ДАЈУ главари наши црногорски већ одавно, готово осам деценија, првом архиепископу Српске Цркве, Равноапостолном Сави Светоме, сину славнога Симеона Немање Рибничанина, ни у школе да привири, да! А некада је Савин-дан био општепразновани, државни празник у Црној Гори, посебно светкован у школама. Краљ Никола, ено, испјевао је и химну Светоме Сави 1912. године.

И не само то, него нема храма у Црној Гори у коме нијесу живописани заједно Свети Симеон и Сава, било на стубовима испред олтара, који држе храм и куполу, или у броду храма, као у острошкој црквици, гдје су насликани одмах поред улаза. То почасно мјесто, и кад их на њему опажамо и кад их не примјећујемо, опомиње нас и упозорава на вјечно будну снагу тих двају „непреклоних стубова” наше Цркве чије су нас молитве и чуда силом Божијом избављали и из најтежих, личних и свенародних искушења.

Петнаест храмова посвећено је Светом Сави у Црној Гори…Био сам пре неког времена у Дупилу ( насеље у општине Бар, припада Црмници) . И тамо је присутна та крвава и братоубилачка диоба, и тамо има једна група тих несрећних дедеићеваца, и у Дупилу, као као и у мојој Морачи, као и свуда. И чујем, они су чак једно вријеме забрањивали свештенику, здравом, нормалном, свештенику да дође тамо у Дупило. Просто, људски несхватљиво?! Они су за Дедеића и неће да припадају Црногорцима краља Николе, црмничког војводе Маше Ђуровића, 70 Дупиљана и других великих људи који су жртвовали себе за светињу. Шта? Они сад, као, бране Црну Гору од попова које ја шаљем у Дупило?

Јер, ето, забога, они су неки „чисти Црногорци”, а ови попови, а које ја шаљем, које шаље Митрополија црногорско-приморска, они су Срби! А ја сам са њима, „чистим Црногорцима”, сједио у некој просторији у којој су на зидовима дивне иконе. Најљепша међу њима била је икона Светог Саве, управо чудесна. Горе, изнад Светог Саве, Свети Стефан Дечански. Ми имамо и цркву Светог Стефана Дечанског у Паштровићима. И они тако сједе и гледају икону, знају… Има и здравог, дивног народа тамо.

У „МОЛИТВОСЛОВУ”, испечатаном у Ободској књигопечатњи Црнојевића 1494. наведена су имена Светог Саве и Светога Симеона као Светаца које је, са цијелом Српском Црквом, празновала и Митрополија цетињска. То њихово присуство је израз њихове утканости у само биће православних Срба, гдје год они живјели и кроза све вјекове, са посебним нагласком, и до дан-данас, на Црној Гори.

У својој равноапостолској „Жичкој бесједи о Правој Вјери”, Свети Сава је проповиједао и свједочио и утврђивао предања Цркве Божије још од времена Светих Апостола и њихових ученика и времена диоклитијских епископа и мисионара, византијских и ћирилометодијевских чувара и проносилаца Праве Вјере Христове, која је у српском народу, на његовим балканским вјетрометинама, била, очигледно, угрожавана насртајима разноразних вјера „неправих”, почев од старог незнабоштва до нових јереси, како са Запада, тако и са Истока.

А МОНТЕНЕГРИНИ сад кажу – „Амфилохије довео некаквога Светога Саву”!? Кукала им мајка, незналачка и безбожничка, да! „Уби нас незнање!”, говорио је то Свети владика Николај, који је за Светог оца нашег Саву говорио да он „није ходио по свијету да прославља српски народ, но да проповиједа Христа, Љубав над љубављу, због чега га је заволио свијет, па преко њега и његов народ” И нико нас од Светог Саве није љепше представљао добронамјерном свијету и са њим нас нико љепше није у миру држао.

Бивао је Свети Сава овдје, ходио са ученицима унакрст својом прађедовском Зетом и сабирао је Правом Вјером, основао епископију Зетску и поставио епископа.

Народно предање памти га као неуморног народног добротвора и проповиједника који је пјешке или на коњу стизао и до највећих забити и просвјећивао људе своје Јеванђељем али и практичним знањима, оставивши за собом свуда безбројне трагове своје љубави према њима, као свевремене свједоке црквено- -народне историје – за благослов и опомену савременицима и потомству занавијек. Ми и дан- -данас имамо у Црној Гори и Боки на стотине таквих свједока. Ено, рецимо само на Дурмитору, и Савин кук и Савину воду и у Бјелопавлићима Савин лук, и Савино брдо код Грахова, и Савино око и Савино камење и Савине изворе код Плава, које у доба комунизма преименоваше у Али-пашине.

СВЕ ПРОЛАЗИ, проћи ће и то, проћи ће и ова обезглављеност. Црногорци су честит и вјеран народ, али им недостаје дубље образовање. Сво им је знање некако плитко, површно, недовршено, половично, да, и као такво, нужно полуистинито, омеђује и успорава личност у њеном развоју ума и духа. Е то је оно што се сад овдје догађа, нажалост. Без обзира што су умножили ове универзитете, они, знадите, стварају интелектуални лумпенпролетаријат. Створили универзитете, и не знам колико има сада универзитета, и није без значаја што је не мало њих у власништву тајкуна, а тако смо мала земља. У ствари, није њима до школовања дјеце, бојим се, него да зараде паре на тој сиротињи, на тој дјеци. Знају да ће сваки родитељ да да све што има за своје дијете, да не помињемо друге неке невоље, које нам намећу да бисмо изгубили истиниту самосвијест. То је њима циљ – да људи не размишљају својом главом, него њиховом. А народ, наш, поводљив, сав или у бризи да некако преживи и све нездравије жељан да лагодније поживи, под притиском силника и својих страсти постаје све несигурнији и страшљивији и почиње да се моћницима клања као идолима и да их ропски слуша.

Има једна згодна и за данашње прилике народна прича – „Свети Сава у Дукљи”. Када је Свети Сава, каже прича, ступио у земљу проклетога цара Дукљана, у незнабожну Дукљановину, народ који га путем среташе помишљао је да је он цар Дукљан и почео да му се клања и пада пред њим на кољена. А Светом Сави то би „много жао те повика”: „Устани, народе, и немој мени да се клањаш, него слушај моје ријечи. Ја нијесам проклети цар Дукљан, него слуга Божији и народни и долазим у име Господње, да се Христу Богу заједно молимо и да га славимо!” А како је у причи народ одговорио на овај позив на достојанство и слободу Вјере Христове која нас Истином ослобађа од страха и робовања људима? Многи Свеца Христовога послушаше, а многи баш и не хтједоше, управо као и данас што глас љубави, истине и правде Цркве његове не слушају и не желе да чују многи.

ЈЕДИНИ ПУТ ЈЕ ИСТИНА

УМЈЕСТО да сваки човјек бира оно што му је по срцу, по души својој да бира, он срља безглаво за некима који га лажу деценијама, и не престају да обећавају куле и градове, као што и он не престаје да им вјерује. Никако да прихватимо једину истину, а то је – да је једини Пут истине – Пут којим је ходио Свети Јован Владимир, којим су равноапостолски ходили и наша Света Двојица, Сава и Симеон, којим су ходили и Црнојевићи и Балшићи, и Петровићи, док их је било, а има их и сада. И то дивних Петровића. И лоза Црнојевића се данас обновила и у тој лози је, интересантно, кнез Станко Црнојевић, бивши Махмут Бушатлија…

Аутор: Перица Ђаковић, “Новости”