КРАЉ Александар је потомак, по мајци, краља Николе, једини краљ који је рођен на Цетињу и који је одрастао на Цетињу, чак му је изговор био цетињски – то ми причаху они који су га знали.
Он је на поновној сахрани Његошевих костију у обновљеној и освећеној капелици на Ловћену и сабљу своју отпасао и предао је краљици Марији те положио на спуштени поклопац велику сребрну палмову грану да би након тога од краљице узео сабљу, извадио је из корица, и положио на саркофаг. Е, а сад слиједи оно најзанимљивије, управо краљ Александар је хтио да подигне маузолеј Мештровићев тих двадестих година умјесто капелице на Ловћену, он је био тај, то је била његова идеја. А ради братства и јединства са браћом Хрватима, између осталог, изабрао је Мештровића. Краљ Александар је створио и ту версајску Југославију, велику, његову Југославију.
Међутим, мој претходник, митрополит, потоњи патријарх српски Гаврило Дожић, он је отишао код њега, ено записано је у његовим мемоарима, и рекао: „Ваше Величанство, ја сам митрополит, и историчар сам, и насљедник сам и једнога и другога Петра Петровића Његоша, и док сам ја митрополит горе једино може да се обнови црква која је била!” И још је строго рекао и најавио да ће, ако би се на маузолеју почело радити, бити великих протеста и Његуша и уопште Црногораца против тога… То је и завјештање Петра Другог Ловћенског Тајновидца: Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божију вјеру да ћете тако учинит, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу. Онда је краљ на то рекао: „Ја то нисам знао. Ево ја дајем сагласност.”
ОФОРМЉЕН је тај одбор како је оформљен, и резултирао је обновом црквице онаквом каква је била. Само онај пижун около је придодао онај чувени руски архитекта Николај Краснов, један од најчувенијих у 20. веку, иначе је обнављао све тачно онако као што је било. Црква је подигнута углавном од сачуваног камена старе капеле, али је, наравно, додат и нови камен. И није доношен са стране мермер, као за овај маузолеј, него је камен био на терену испод према Ивановим Коритима. И сав је он ту уграђен. И да буде још љепша прича, унутра је чувени ондашњи сликар Урош Предић урадио мозаик Светог Петра Цетињског, Светог Владимира Зетског, Светога Стефана Пиперског и Светога Василија Острошког.
Рушењем цркве ловћенске пљунуло се и на Светог Петра Цетињског, на његов лик, негдје је тај мозаик бачен, у неке подруме на Цетињу, ако је и сачуван. Пљунуло се и на Светог Василија Острошког и на Светог Јована Владимира и на Стефана Пиперског. И мисле моји добри Црногорци, мили, да граде на том богохулству и злочину будућност Црне Горе?! Е, неће моћи! Неће докле буде било Црне Горе, док буде ћивота Светог Петра Цетињског, и док буде храма Светога Јована Владимира у Бару. То што су они срушили на Ловћену, то смо обновили на Румији, па нека се љути ко год хоће. И све то васкрсавамо у тајни чудеснога храма Светог Јована Владимира у Бару. Чудесан је Световладимирски „тролист” , храм са тролисном основом, „Барски триконхос” Светог Јована Владимира, а из њега, из тог „тролиста”, родио се и васкрсао храм Светог Јована Владимира у Бару. Како је овдје пронађена и крстионица из 5-6. века, сигурно је и тај храм из тог времена. Да ли је у почетку био посвећен Пресветој Богородици или Светим Архангелима, не зна се. Тада су сви храмови, мање-више, били посвећени или Светим Архангелима или Богородици, а касније, постоји документовано предање, да је и то био Храм Светог Јована Владимира.
САБИРАО се народ вјековима око својих светиња, око свога Бога, Исуса Христа, сабира се и данас, без икаквих плата, и без морања, и без било каквог условљавања и усиљавања. Погледајте, када је празник Светог Василија Острошког, и кад је његова литија у Никшићу, десетине хиљада, најмање тридесет-четрдесет хиљада изађе на литију. И из свих крајева Црне Горе и региона и свих узраста!
И по киши… Сјећам се, кад смо носили мошти Светог Василија Острошког, слава му и милост, па су ме нападали, овдје, клеветом: „Хоће Амфилохије да нам украде нашега Светог Василија”. А сад је Свети Василије, син Хума светосавског – њихов?! Свети Василије захумско- -херцеговачки, хумски, Србенда до дна из Мркоњића! Али, реци то сад овим мојим новим тзв. Монтенегринима! Црногорци то знају, али Монтенегринима то објаснити…
А ипак га својатају, држе за свога. И схватљиво је зашто то раде. Јер шта бисмо ми без Светог Василија? И без Светога Петра Цетињскога? Дакле, ту смо, нека. И то много значи, говори само за себе!
НЕ ГОВОРИМ да би ми замјерали, него хоћу да и сам себе да подсјетим, а и њих да подсјетим, на неке суштинске истине. И нека бира онда ко шта хоће. Дакле Павле Јовићевић и онај други на шиптарској конференцији у Бујану 1943. године Енверу Хоџи су у име Брозово потписали Косово и Метохију. И овјенчавали се потом деценијама социјалистичком славом. Прославили се, предајући Албанији Косово и Метохију, крвљу црногорских и србијанских мученика натопљено. Онда су током рата планирали и совјетске републике Балкана да обједине. Али онда, послије рата, није то баш тако испало! И онда су створили Аутономну покрајину Косово и Метохију, први пут у историји! И они су директни творци ове, такозване, независне државе Косова и Метохије. Да, они су творци! Е па, чекај, благо мени.
А на оно да нијесам Црногорац… Знадите, сви знадите, сви, они који то питање постављају, и они који га наглас не постављају, али се питају, одговор мој је – ја сам Црногорац до балчака, али Црногорац Светог Петра Цетињског, Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светога Василија Острошког, краља и господара Црне Горе Николе Првог Петровића и химне „Онамо намо за брда она”…
СПОМЕНИЦА ЗА ЊЕГОША
ЊЕГОШЕВА капела је обновљена 10. септембра, а освећена 12. септембра 1925. г. Освећење је извршио митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић уз саслужење четворице свештеника. Као дан свечаности означен је 21. септембар 1925. Овим поводом стигао је на Цетиње и српски патријарх Димитрије Павловић и Св. Владика Николај. Тачно у подне стигао је ковчег са Његошевим костима. Ковчег су у обновљену капелу унијели краљ Александар, чланови Владе и митрополит Гаврило са епископима битољским, тимочким и чехословачким. По спуштању у саркофаг одслужен је свечани помен. У саркофаг су спуштени комадићи свилене Његошеве одјеће нађене при откопавању старе капеле и албанска споменица коју је краљ Александар скинуо са својих груди. Митрополит Гаврило је потом ковчег закључао и запечатио га печатом Митрополије црногорско-приморске, док је печат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ставио маршал Двора, ђенерал Дамјановић.
(наставиће се)
Аутор: Перица Ђаковић (Новости)
