ЛИЧНО сам се срео са господином Ђукановићем. И уручио сам му и писмо… И био сам и са уважавањем државе, и културом у дијалогу са представником власти, али и увијек циљно конкретан. Питао сам га – колико може држава да помогне? Да ли може да помогне као што је помогла храм у Подгорици? Међутим, он је, наравно, културан човјек па је све саслушао и одговорио да је оформљен одбор за обиљежавање хиљадугодишњице Владимира Дукљанског.

Владимир се спомиње тамо, додуше, и као Свети Владимир. По његовим ријечима формиран је Одбор на челу кога је био, мислим, предсједник, наш уважени господин Вујановић. Ми имамо утисак да је састављен по некаквој политичко-партијској линији, идеолошкој… Добро, то је њихово право да то и тако ураде. Нажалост, ни Црногорска академија наука није прихватила ту сарадњу, иако је био умољен предсједник Ђукановић да се Академија приволи. Све је попримило чудесно неразумљиве конотације, нејасне, непримјерено нејасне.

Заједничко дјело, очевидно, нема заједнички тим. С једне стране, не можеш Свеца Кнеза прослављати без Цркве, а с друге стране, држава, односно они који сада њоме управљају, који њоме владају, они су на неки начин његови насљедници и нормално је у свим нормалним државама и народима да се заједнички сви укључе, и држава и Црква, у обиљежавање таквих годишњица и таквих личности. Добро, они су урадили то што су урадили. Нека. Имају они своје право. И имали су неку своју идеју, зашто баш тако, нека!

Издали су и неки зборник научних радова. И у њему има неколико, овако, пристојних чланака, нпр. неког Цветковског из Македоније, изузетно добар рад. Све ово остало, мање-више, искрено речено, изузев неке древне текстове, који су ту пренесени, све је више или мање један политичко-идеолошки памфлет, ослоњен и спрегнут са овом садашњом, како ја називам, монтенегринском идеологијом, филџанавнојевском идеологијом.

НЕКАКО ми је лијепо, док то изговарам. Поштујем ја АВНОЈ. Шта друго да кажем. Ако није авнојевска, нека ми кажу. Ја придодам, и нешто мало што је још овако конкретније – да је рођена у Брозовом Јајцу, и да је филџанавнојевска Црна Гора, и да је таква настала од оне или да је сведена од оне која јесте била за поштовање, и да је та поштовања достојна у она времена добила ту своју независност. Јест, додуше, да бисмо ми стари Црногорци, Црногорци Светога Петра Цетињскога и Светога Василија, Светих Немањића и Светог Јована Владимира, некако много више вољели, а чини ми се и огромна већина народа да је сад то она Црна Гора Гора Светога Петра Цетињскога, Црна Петра Другог Ловћенског Тајновидца, који је прославио Милоша Обилића не само Обилића пољаном и Орденом Обилића, него и оним што је пјевао:

да нада нема више ни у кога
до у БоГа и у своје руке,
Надање се наше закопало
на Косово у једну Гробницу.

Нико тако није дефинисао трагику једне државе и једног народа и његовог бића као ово закопано надање које ишчекује васкрсење. За људе је гробница обично као символ смрти и безнађа, наравно, за оне који не вјерују у Христа и који се само клањају земаљским божанствима. Али, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац није био такав. Он је био човјек дубоке, кроз огањ, провјерене вјере, кроз страдање провјерене вјере, страдање Крста. Нико није тако дубоко одредио Тајну Крста, Тајну Жртвовања, Саможртвености, као што је то владика Раде. И тајну гроба „надање се наше закопало на Косово у једну гробницу”. Е, то је надање нас старих Црногораца. Ја себе прибројавам таквим, јер моји преци, војвода Мина Радулов Радовић и кнез Рашко Иванов Радовић, они су послије битке на Горњој Морачи 1820. године припојили Морачу и Ровца Црној Гори Светог Петра Цетињског,

Е, ДА … А ОНДА ми неки, тамо, приговарају што… А мени жао, и свим старим Црногорцима, што се ова филџанавнојевска Црна Гора одрекла те гробнице, тога гроба, у коме је закопана нада, од стране Петра Другог Ловћенског Тајновидца. А одрекли су се. И природно је да су се одрекли, јер се они ништа промијенили нијесу, нити се промијенила њихова идеологија, од 1945. г. Њихови ментори, њихови духовни очеви, они су срушили цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, цркву у којој је сахрањен тај исти Петар Други Петровић Његош, и тиме погазили његово завјештање, оскрнавили његове кости земаљске, сасијекли главу Ловћену. То је нешто најстрашније што се догодило у Европи, кукала им мајка! Вријеме ће то показати. Вријеме ће то показати свима одреда, и старим и новим Црногорцима. Поготово овим Монтенегринима који темеље ову садашњу своју идеологију, како је ја називам брозоморна монтенегринска идеологија, на митологији проклетога цара Дуклијана. То је овако дефиниција те идеологије која у овом тренутку влада судбином Црне Горе.

А, благо мени, ми се надамо у Бога да ће нам вратити цркву Светог Петра Цетињског на Ловћен, и да ће у ту црквицу бити поново похрањен, утамничени, Петар Други Ловћенски Тајновидац. Јер тек тада, пред Богом ово говорим, и пред ћивотом Светог Петра Цетињског говорим, тек тада ће Црна Гора кренути правим и истинским путем. И тек ће тада почети да се враћа сама себи. А све докле Црна Гора се сурвава са светињом светопетровићком низ ловћенске стране, кукала нам мајка!

ТУНЕЛ КОЈИ ВОДИ У ПАКАО

ЊЕГОШ јесте утамничен у зиндан мраморни! Ја сам био само једанпут на Ловћену, да видим има ли мјеста да се ту врати црква. Видио сам, има! И нека маузолеј остане. Има!

Маузолеј никоме не смета, али прије њега има дивно мјесто на које се може вратити црквица и сваки њен камен. Послије оног тунела који као да води у пакао како је урађен, којим је расјечена утроба Ловћена. О Боже, то нико паметан не би учинио, али било је такво вријеме, идеологија је таква била… А то што се онда догодило и није чудо. Чудно је што се то наставља, чудно је што се то потврђује и утврђује и дан-данас и што се и дан-данас забрањује повратак Његоша на Ловћен, и повратак Светог Петра и његове црквице – то је оно што је чудно! Али, гарантовано знам, као пред Богом знам, и пред Светим Петром знам, вратиће се, вратиће се црква Светог Петра! Вратиће се Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац у своју цркву! Е, кад се они врате ту, и кад се врати црква на Ловћен, онда ће се опрати образ Црне Горе! Исто као што гарантовано знам да су најпростије лажи тврдње, сада неких, да то није била црква Светога Петра, нити Његошева, него краља Александра.

Није, него!

(наставиће се)

Аутор: Перица Ђаковић, “Новости”