Пише: ДЕЈАН РИСТИЋ
На сваку годишњицу смрти прослављеног српског војводе Петра Бојовића, 19. јануара се у медијима и на друштвеним мрежама појављује текст у коме се тврди да је 1945, дан уочи смрти, војвода Бојовић био лишен слободе од стране представника нових комунистичких власти, ислеђиван, психолошки и физички злостављан, услед чега је преминуо. Шта је истина?
Сваког 19. јануара друштвене мреже испуњене су текстовима који треба да нас „подсете” на стварни и страшни узрок смрти великог и славног српског и југословенског војводе Петра Бојовића (1858-1945), јунака бројних ослободилачких и одбрамбених ратова Србије, као и ослободиоца Београда, 1. новембра 1918. године.
Као по правилу, бројни штампани и електронски медији, као и портали, без било какве претходне провере истинитости тих навода, потпуно некритички преносе текстове о томе да је, неколико дана уочи смрти, тада већ остарели војвода Петар Бојовић био лишен слободе од стране представника нових власти, ислеђиван, али и бестијално психолошки и физички злостављан услед чега је ускоро и преминуо. Шта на све то каже историјска наука?
Изненадна пензија
Војвода Петар Бојовић, један од укупно петорице српских и југословенских војвода (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић и Франше д’Епере), рођен је 4. јуна 1858. године у селу Мишевићи код Нове Вароши.
Након вишедеценијске бриљантне официрске каријере и победа остварених на бојном пољу, овенчан мноштвом српских, југословенских и иностраних одликовања, војвода Бојовић 10. децембра 1921. године бива изненада смењен са положаја начелника Главног Генералштаба Војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. То је учињено по наређењу краља Александра И Ујединитеља од Југославије.
Званично објашњење било је да је велики војвода смењен „због старости и показане неспособности за даље вршење војне службе“. Пензионисан је по хитном поступку већ после неколико дана. Све до смрти краља Александра И Ујединитеља од Југославије војвода Бојовић био је предмет потпуног игнорисања од стране владара, чак и у протоколарним ситуацијама. Упркос таквом односу према славном војсковођи управо је војвода Бојовић, у име генералитета и адмиралитета, предводио погребну колону са посмртним остацима краља ка династичком маузолеју – гробној цркви Светог Ђорђа Победоносца на Опленачком брегу у Тополи.
Услед турбулентних догађаја војвода Бојовић био је реактивиран 3. априла 1941. године и постављен на положај Врховног инспектора целокупне војне силе Краљевине Југославије. Свега пар дана касније именован је помоћником Врховног команданта краљевске југословенске војске. Војводи су тада биле 83 године. Читав Други светски рат војвода Бојовић провео је у свом дому у престоничкој Трнској улици на Врачару, у добровољној самоизолацији, не желећи ни на који начин да оствари контакт са окупационим или квислиншким властима. Током 1942. године упутио је писмо генералу Драгољубу Михаиловићу у коме је изразио потпуну подршку Југословенској војсци у отаџбини у чијим се редовима борио и његов син Добрица.
Ослобођење Београда војвода је дочекао у свом дому на Врачару…
Шта каже умрлица
Наиме, оно што је непобитна чињеница јесте да је убрзо по ослобођењу Београда војвода Бојовић био позван да да исказ, као и да је тај поступак трајао два дана. Тај чин, посве непримерен и недопустив када је у питању истински великан и родољуб какав је био војвода, представљао је понижавајући поступак у односу на старог, победама и славом овенчаног војсковођу коме је тада било пуних 87 година.
По сведочењима блиског породичног пријатеља и вишедеценијског чувара војводиних одликовања Косте Ракића, војвода Бојовић „је био саслушаван два дана, али га нико није тукао. Последње сведочење с тим у вези Коста Ракић је дао 2016. године, непосредно пред своју смрт, на тај начин недвосмислено демантујући теорију по којој је војвода Бојовић био жртва батинања од стране представника власти, услед чега је и преминуо свега неколико сати касније. Шта више, између ислеђивања и дана смрти протекло је више недеља.
Чињеница јесте да војвода Петар Бојовић није сахрањен уз државне и војне почасти које су му, због његових несумњивих заслуга и историјског значаја, припадале. С друге стране, не постоје материјални докази који би указивали да је присуство погребу било јавно забрањено и да је са таласа Радио Београда емитовано упозорење да ће свако ко би присуствовао последњем испраћају великана био санкционисан. Оно што је много извесније јесте да је породици усменим путем сугерисано да погреб буде обављен у ужем кругу сродника и пријатеља.
Непосредни историјски извор који сведочи о стварним узроцима смрти војводе јесте „Извод из књиге умрлих храма Светог Саве“ од 23. јануара 1945. у коме се, у рубрици „узрок смрти, наводи „обострано запаљење плућа”. Црквену умрлицу потписао је надлежни свештеник храма Светог Саве на Врачару чији је парохијан деценијама био војвода Петар Бојовић. Из тог документа сазнајемо и то да је опело обавио протојереј Марко Ј. Ћирић.
Вратили му улицу
Дакле, историјски извори, искази чланова породице и сведока ни на који начин не подржавају теорију да је војвода Бојовић доживео батинање од стране представника комунистичких власти, нити да је од последица физичког злостављања преминуо. Такође, нема доказа да је присуство погребу било јавно забрањено, као ни да је сахрана протекла у некаквој тајности, будући да је током ње обављен и одговарајући верски обред.
Такође, ваља нагласити и то да је одлуком нових власти из 1945. године поништена одлука тзв. Владе Милана Недића из 1942. године којом је дотадашњој малој, слепој Улици војводе Петра Бојовића (која се налази на Звездари) промењен назив. Другим речима, док је Недић свом ратном другу из периода балканских ратова и Првог светског рата „одузео” улицу, комунистичке власти су му је вратиле већ током 1945. године. Исте те године градске власти доносе одлуку да именом војводе Петра Бојовића назову и један престонички булевар, што се ускоро и догодило.
Одакле, онда, ова неутемељена теорија која се о свакој годишњици смрти војводе Петра Бојовића „светлосном брзином” шири српским друштвеним мрежама и медијима? Могуће је да се један од одговора на то питање налази и у речима Добрице Ћосића: „Ми лажемо да бисмо обманули себе… Лажемо маштовито, стваралачки и инвентивно.”
извор: блиц
