ИМАМ једну теорију, која није теорија него је реалност, да кад смо на распећу, кад је Црква на распећу, то је наше право мјесто јер васкрсења не бива без смрти, без Голготе нема Христа Васкрслога. Порука је јасна, значење је њено јасно, јуче и данас очевидно. Истински људски живот, и појединца и народа и људске заједнице, да би постао истински, мора да прође Голготу, подвиг, да би заиста дошло до истинског препорода људског бића, људске заједнице, људског друштва, и свега онога што човјек ствара овдје на земљи.

Наша Митрополија, наша Црква, је већ годинама тражила, предлагала, да се донесе један здрави Закон о слободи вјере, Закон о црквама и вјерским заједницама. Онај који је раније био, и његов дух, заиста није одговарао истинском и правом уређењу заједнице, друштва, односа између Цркве и државе. Настао у једном револуционарном времену, у времену када је Црква, и религија уопште, била проглашена опијумом за народ, дакле и осуђена, малтене, на ишчезнуће, и на уништење. И не само то, него што се у том духу и о томе говорило, и што су се у том духу и доносили, више или мање, закони сагласни томе духу од времена бољшевичке револуције. И све је то и у пракси крваво потврђивано.

Многи данас заборављају да је убијен митрополит, Бокељ, из Столива, Јоаникије Липовац, митрополит црногорско-приморски који је 1940. у децембру изабран за митрополита на ванредном засједању Светог архијерејског сабора, а на редовном засједању Светог архијерејског сабора 1990. проглашен за Свештеномученика, коме ни дан-данас не знамо – ни гроба ни мрамора. Он је убијен без суда и пресуде негдје код Аранђеловца, да. Заједно са њим, у том збјегу црногорском, у покушају бјекства од зулума и страдања, од прогона, у покушају да изађу из земље, и нажалост послије неуспјеха, сви су ухваћени код Зиданог Моста. Свештеници су стријељани, а митрополит Јоаникије је одведен у Аранђеловац гдје су га комунисти мучки убили. Само од краја 1944. па тамо негдје до маја 1945, побијено је преко седамдесет свештеника, најбољих свештеника Митрополије црногорско-приморске. А њима, својим свештеницима, митрополит Јоаникије поручио је, пазећи их и водећи бригу о њима, и знајући шта им се спрема, још 20. јула 1942. године: „Склоните се од сваке политичке активности и пазите на свој позив и своје достојанство.”

У ИСТО вријеме, и послије тог времена, заборављамо да су многи свештеници били приморани да побјегну из Црне Горе. Налазимо их до Врања и Суботице, сјећам се једнога, уваженога Аврамовића. Када сам био изабран за епископа банатског, био ми се јавио један свештеник из Врања, поријеклом из моје Мораче који је одмах иза рата морао да побјегне да би спасио живу главу. Знамо и то да је 1949. за неког Јоксимовића проглашено да је извршио самоубиство, а није, него је убијен. А колико је других свештеника било у затвору.

И многи заборављају чињеницу да је и митрополит Арсеније Брадваревић био осуђен на једанаест година затвора. Тамновао је овдје у Котору, па послије негдје у Босни и завршио исповиједнички свој живот у Београду. Било му је чак и забрањено, и послије кад је био изашао из затвора, да ступи на тло Црне Горе. Ондашњи предсједник Блажо Јовановић је рекао да он не смије никада више доћи у Црну Гору. А сад се то зна, и знало се и онда, да је све био монтиран судски процес, и да он никакве кривице није имао, да су све његове кривице биле измишљене. Али, то је било у вријеме када је Црква била „реметилачки фактор” реализације једне безбожне идеологије, једног тоталитарног система. Само постојање Цркве, као носиоца истинске изворне слободе која нас је родила, није одговарало ондашњој власти, ондашњој идеологији. И то се све наставило до деведесетих година.

Отада, па наовамо, кад је дошло, заиста, до одређених промјена, промјена у односу друштва и државе према Цркви у извјесном смислу, ми смо непрекидно тражили, нарочито већ тамо негдје од 2006/2007, па наовамо да се регулише тај однос на један здрав начин сагласно вјековној традицији слободе вјере коју је дефинисао још цар Константин 313, и сагласно свим међународним искуствима и сагласно међународном праву. Дакле, сагласно природном праву, дакле, праву на слободу – слобода је природно право. И уопште, природна је слобода људског бића, а посебно слобода вјере, као и слобода опредјељења које није само опредјељење привремено од данас до сјутра, каква су опредјељења разних идеологија, него опредјељење – за вјечност.

У РЕДУ, рекли смо, све, баш све, ми разумијемо, схватамо и политику и потребе политичке, све, али, правовремено смо, и непрекидно подсјећали на потребу рјешавања питања односа Цркве и државе. То је наша иницијатива… И сада, господин Марковић, даје интервју Телевизији Црне Горе, и новинама дневним у Сарајеву, у којима се игноришуће, нека ми опрости господин Марковић, баш игноришуће осврће на Митрополију црногорско-приморску и Српску православну цркву, непримјерено и неумјесно. Њега помињем посебно због његовог позитиваног одговора на наш предлог о доношењу закона, односно Темељног уговора, између Цркве и државе, и у коме каже да ће на наш предлог бити на прикладан начин укључен, што је потпуно природно, заједно са предлозима од других цркава и вјерских заједница приликом доношења тога Закона о слободи вјероисповијести.

У исто вријеме, сад видим из ових наших медија, нас оптужује како Митрополија црногорско-приморска са другим епархијама Српске цркве у Црној Гори сарађује са опозицијом, са странкама опозиционим, а као игноришући позициону власт, што апсолутно није тачно, да. То зна и господин Ђукановић. Ја могу и то да кажем да смо нас двојица лично разговарали и, поред осталих тема, и на ту тему. И он такође знаде да је добио и писмо од мене баш конкретно везано за ту тему. Тако да се мало чудим таквој једној изјави. Добро… Разумијем ја политику и партије. Они имају своја правила такмичења, али ипак није добро, није добро за ту општу ствар, у овом тренутку, оптуживати Цркву да она минира и да спречава државу да донесе један позитиван закон, када то није тачно. Наводим само неке од тих примјера које су само живо свједочанство тога.

ИГНОРИСАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ

НЕПРЕКИДНО смо, достојанствено тражили још достојанственије успостављање односа Цркве и државе. Организовали смо и успјешно реализовали и округле столове на ту тему и међународне скупове. И позивали смо увијек и представнике министарства Владе Црне Горе. Господин Марковић је био министар правде 2012. године. Обраћали смо му се више пута и писменим путем, званично, али без успјеха. Договора искреног није било. Чак смо и достављали и своје виђење и Нацрта закона о слободи вјероисповијести и виђења Темељног уговора. Али… умјесто разговора и договора држава је склопила Темељне уговоре са мањинским црквама и вјерским заједницама, игноришући Цркву која је кичмена мождина Црне Горе, и не само у одређеном времену, него и кроз сву историју, нарочито у вријеме Немањића и Петровића. Црква, Српска православна црква у Црној Гори, Митрополија црногорско-приморска, кичмена мождина, она је игнорисана.

(наставиће се)

Аутор: Перица Ђаковић, објављено у “Новостима”