Југословенска влада у избјеглиштву именовала је 11. јануара 1942. године у Лондону Драгољуба Дражу Михаиловића, пуковника југословенске војске и вођу четника у окупираној земљи, за министра војске, морнарице и ваздухопловства.
Генерал Михаиловић био је јединствена личност у историји бивше Југославија и први вођа покрета отпора у Европи, чију су главу њемачки нацисти уцијенили већ 1941. године, али и једини антифашиста који је осуђен за колаборацију са фашистима.
Рођен је 1893. године у Ивањици. Рано је остао без родитеља, па је Михаиловића и његове двије сестре одгајио очев брат, ветеринарски мајор Краљеве гарде у Београду. Студирао је на Војној академији у Београду, одакле је, на трећој години, кренуо у Први балкански рат 1912. године.
У октобру 1913. године враћен је са својим школским друговима у Београд, гдје је на Војној академији дипломирао као четврти у класи и убрзо потом отишао у Први свјетски рат.
Послије Априлског рата у априлу 1941. године, Михаиловић је одбио да призна капитулацију југословенске војске и склонио се на Равну гору, гдје је основао покрет отпора против окупатора. Током ратних сукоба четници су често долазили у конфликт са комунистима, односно партизанима.
Суђење генералу Михаиловићу одржано је од 10. јуна до 15. јула 1946. године и на њему је осуђен за велеиздају и на смртну казну стријељањем, трајан губитак политичких и грађанских права, као и одузимање цјелокупне имовине.
Стријељан је на непознатом мјесту у ноћи између 16. и 17. јула 1946. године.
Михаиловић је један од најодликованијих официра у историји модерне српске државе, а посљедње одликовање му је додијелио постхумно амерички предсједник Хари Труман марта 1948. године за спасавање америчких авијатичара оборених над Југославијом и допринос побједи савезника у Другом сјветском рату.
Генерал Михаиловић је рехабилитован пред Вишим судом у Београду када је Србија постала независна држава.