Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
У овом предбожићном расположењу, док читам вести са свих крајева света, и док гледам слике јелки и новогодишњих прослава, шљокица, свећица, хаљиница, и док ми искачу разни апели за помоћ људима у невољи, док са осмехом посматрам акције људи које није мрзело да сакупљају одећу, обућу и слаткише за добротворне акције, питам се шта сам урадила за друге у протеклој години, и зашто нисам урадила више. Бити милостив и емпатичан лечи душе не само оних којима се даје него и оних који дају.
Не мислим притом на јавне „солидарности са женама Ирана” и сличне светске рекламе за политичку коректност, којима се, хтели – не хтели, пише нека врста биографије за „споменицу”.
Не мислим на професионалне „филантропе”.
Не мислим само ни на свакодневно мало добро дело – дати смрзнутом просјаку испред самопослуге који динар од кусура. Не мислим ни на оно – помоћи баки да понесе цегер, дати крв у Заводу за трансфузију, учествовати на овај или на онај начин у некој од многих добротворних акција на друштвеним мрежама. Не мислим ни на пакетиће за децу без родитеља, на све оно што на шта прво помислимо кад мислимо о племенитости.
Само ми је одједном синуло – а шта смо урадили за оне које познајемо? За своје најближе.
Знала сам човека који је сваке године односио пакетиће сирочићима, а својој мајци није хтео да направи ново купатило. Знам жену која је прва у свим јавним добротворним акцијама за помоћ женама, а својој сестри од тетке није помогла да нађе посао. Знам некога ко се уписао у списак донатора за обнову цркве, а баби и деди није купио дрва за огрев. Знамо многе људе који се пресамићују пред патњама света, а своје родитеље ретко обилазе.
Племенитост почиње одатле – од властите породице, и наравно да се не ради само о новцу и о поклонима. Пре свега, ради се о пажњи.
Колико смо често звали родитеље телефоном, колико смо им пута тутнули неки динар у џеп, да ли смо се сетили тетке и стрица, да ли смо их звали телефоном да их питамо како су и да ли им нешто треба, да ли смо их извели на ћевапе бар једном у последњих неколико година, да ли смо ослушкивали њихове скромности и да ли смо покушали да им бар мало улепшамо животе? Шта смо урадили за своје ближње?
Племенитост почиње одатле. Све остало су нијансе.
Срећан Божић!