Пише: Тихомир-Тихо Бурзановић

Но, да се вратимо српском осветнику библијских размјера Благоју Јововићу из Косића у Бјелопавлићима у најправославнијој долини једне  ријеке, ријеке Зете.

Пуних 20 година ме је мучила мисао зашто је Благоје Јововић у свим дружењима и разговорима био неповјерљив према комунистима и пуних 50 година одбијао позиве родбине да дође у свој Косић, Бјелопавлиће и Црну Гору. То ми је тек било јасно када ми је Божидар Трифуновић из Београда за моју нову књигу „Зли пут без повратка“ испричао како му је отац Момо преживио страдање Срба и четника из Црне Горе на Зиданом мосту у Словенији.

Наиме у Аустрију су прошли четници из Црне Горе у британску област и предали оружје. Средином маја 1945.г. су дошли Титови партизани и крвници и обећали Британцима да нико, ко није починио злочине неће страдати и бити осуђен и наравно слагали и преварили и Британце и Србе из Црне Горе међу којима је било и малољетних дјечака, попут Мома Трифуновића из Васојевића.

Мома је комшија крајем јула спасио тако што га је пребацио са једне , на којој су партизани убијали по списку, на другу страну пута, гдје су били пуштени на слободу и да могу да се врате кући.

У једном тренутку, причао је касније Момо Трифуновић, свом сину Божидару, дошли су Британци у мисју и били згрожени Титовим злочинима у Словенији, Похорју, Камничког Бистрици. Већ је био крај јула 1945.г.  и Други свјетски рат је био увелико завршен, али не и Титови злочини над Србима и припадницима ЈВуО Драже Михаиловића.

Момо Трифуновић причао је да је тада као 16-годишњи дјечак гледао лешеве српских војника ЈВуО Драже Михајловића из свих крајева Црне Горе и Србије, источне Босне поред Зиданог моста.

-Биле су то гомиле лешева из даљине изгледало као да је неко набацао дрва у облику купе. Титови партизани су, након пријетњи Британаца да морају престати са злочинима над припадницма ЈВуО Драже Михаиловића, без суда и суђења, помахнитало убијали ту одмах поред Зиданог моста. Убијали су сатима и правили купе људских тијела, а онда се из оближње шуме појављивали тенкови који су прелазили преко тјелеса. Било је стравично слушати како под тенковским гусјеницама пуцају људске лобање. Те звуке и данас понекад чујем у ушима, причао је сину Божидару сада већ упокојени Момо Трифуновић 30 година након присуства стравичном злочину крај Зиданог моста у Словенији.

Све је то сазнао Благоје Јововић од српске емиграције која је бјекством у Аустрију, Њемачку и Италију од Титових зликоваца, након крвавих словеначких планина и долина ријека, спасила живу главу.

Након што су Јосип Броз Тито и УДБ-а сазнали да је Благоје испалио два метка у Павелића, понудили су му повратак у Југославију и посао , директора неког хотела на приморју.

Благоје је то одбио, као Дражин обавештајац и агент тајне службе ЈВуО Драже Михајловића, поучен искуством браће мученика Срба у Словенији, који су и данас безгробна војска о којој више брину и воде рачуна власти Словеније, него власти Црне Горе.

Неповјерење, била је кључна ријеч за чињеницу да је Благоје Јововић 50 година одбија позиве својих најмилијих да посјети родни крај. Налазио се Благоје са својим рођацима , међу којима је био Страхиња Јововић, син попа Љуба Јововића, једног од 200 убијених свештеника из Црне Горе од стране Титових зликоваца у Другом свјетском рату и Словенији.

Били су то сурети у Риму, Барију, али никад преко Јадранског мора у Црну Гору. Није хтјела Благојева нога, знао је као су били комунисти и колико су држали до дате ријечи.

Ипак те 1998 и 1999.Благоје Јововић је дошао послије 50 гдоина у Црну Гору у своје Бјелопавлиће у родни Косић.

Није био носталгичан, већ тужан.

Једне прилике док смо пролазили аутомобилом од Даниловграда према Косићу и Подгорици, старим путем,  уздигао се у сједишту сувозача и рекао ми:

„Па шта је било са Бјелопавлићима, овај пут је гори него онај који је краљ Александар направио десет година прије Другог свјетског рата. Па, види колико се возимо, сигурно има 20 минута нигдје да путем сусретнемо човјека, жену, момка, дјевојку, дијете. Па гдје је тај народ, у моје вријеме (1930 -1943), није се могло проћи овим путем од народа. Када ми је умро отац , посмртна поворка је била од Косића до Даниловграда (око 5 километара)!“

Благоје Јововић је био пун неповјерења према комунистима, али је остало његово чврсто вјеровање у Бога, Српску православну цркву и њеним свештеницима, као од стрица Љуба Јововића, који је проглашен уз митрополита Јоаникија српским новомућеником и на икони се налази у првом реду први са десне стране од Митрополита у Цетињском манастиру.

У Аргентини је имао свог свештеника Радојицу Поповића, коме се повјерио да ће осветити Србе у Јасеновцу и убити Анту Павелића.

„Благојица љута злица“, рекао је отац Радојица када му је Благоје дошао у кућу и рекао да је постао српски православни осветник „зуб за зуб“, „око за око“ и пуцао у Павелића.

Након 50 година изгнанаства појавио се једног дана под Острогом пред митрополитом Амфилохијем.

Након неколико дана у старом манастиру Немањића – Ждребаонику, крај Даниловграда, Благоје Јововић је испричао своје житије митрополиту Амфилохију. Не дуго послије тога вратио се у Аргентину у свој Росарио гдје се послије неколико мјесеци упокојио у 76 години живота.

И шта рећи на крају о дружењу и познанству са Благојем Јововиће, којем ових дана прослављамо 100 година од рођења, децембра , давне 1922.године.

Па, треба рећи да је Благоје Јововића више урадио за српски православни народ, него све што су сви Срби испричали у 20.вијеку.

Нека је слава и хвала припаднику Тајне службе Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) ђенерала Драже Михајловића, брату у Христу Благоју Јововићу.

(крај)

Тихомир Бурзановић је аутир књиге “Три метка за Павелића”