Предсједник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић упозорава да још није заустављено срозавање статуса српског језика и писма на националном и говорном простору, те да је на дјелу безочна крађа српског језика и покушај да се све српско прекњижи.

Танасић у интервјуу Срни указује на нападе на српски језик преко страних ријечи и родно осјетљивог језика. Он истиче потребу да власти Србије и Републике Српске спроводе јединствену националну језичку политику, као и да младе треба упознавати са значајем очувања националног језика, ћирилице и иидентитета.

Танасић, који је и дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске и директор Института за српски језик и књижевност АНУРС, напомиње да је на дјелу присвајање српског језика на свим плановима стандардног, народног језика и писане баштине.

– На дјелу је незапамћен покушај да се све што је српско прекњижи на оне којих није ни било кад је то стварано, и да под своје име, као знак трајања, подвуку српско културно наслијеђе – свјетовно и сакрално, а да се српски народ разбаштини – наглашава Танасић.

Он указује да је српском народу дуги низ деценија плански потуран програм самопорицања и скривано његово у свјетским оквирима значајно писано насљеђе. Тако су често испред српских писаних споменика умјесто придјева “српски” писани су неки други.

– Ако језик и ћирилица деценијама нису имали статус какав треба да имају као национални језик и писмо, не може се то промијенити само од себе или тиме што је држава донијела одговарајући закон, а не ради на његовом спровођењу, него је потребно промијенити однос и понашање – наводи Танасић.

Када је посриједи налет енглеског језика, мора се, сматра Танасић, свуда, у школи и у јавном животу, знати како се односити према томе – стране ријечи треба користити с мјером и само кад су неопходне, али их и тада уподобљавати са законима српског језика.

Он подсјећа на ријечи српског водећег социолингвисте и једног од највећих стручњака за српски језик Милорада Радовановића да је бесмислено бити против утицаја страних језика, посебно енглеског на језике свијета, па и на српски, али да је опасно и неукусно препуштање тог тока стихији и случајностима.

– О томе треба да се слуша ријеч струке коју би у пракси спроводила квалитетна лекторска служба, коју треба вратити. Сви који се служе српским језиком у јавном животу морали би много боље познавати српски језик и имати на столу рјечник страних ријечи. Данас многи ни за једним ни другим не осјећају потребу. За такве би драгоцјено било да погледају Стеријину “Покондирену тикву” – поручује Танасић.

Он указује и на такозвани “родно осјетљив језик”, гдје је струка јасно рекла да то није српски стандардни језик, због чега је и повучен из предлога школских програма у Србији.

Танасић подсјећа да су и многе друге струке, осим језичке, као и СПЦ, осудиле тај идеолошки напад на српски језик и културу, начин мишљења и хришћански породични живот који се кроз стотине година уобличавао.

– Под плаштом бриге о равноправности жена уводи се управо неравноправност, вербални деликт, језички инжењеринг, ограничава се слобода научне мисли. Многе образоване жене управо кажу да их то понижава – наводи Танасић.

Он оцијењује да одавно није било таквог насртаја на језик и културу са идеолошких позиција ни у вријеме најмрачнијих диктаторских режима, те подсјетио да нови закон о језику и писму изричито забрањује утицај на српски стандардни језик са политичких и идеолошких позиција.

Срећом, напомиње он, у неким великим европским културама тај идеолошки напад већ је одбачен, а постаје идеолошки атавизам тамо гдје се своја култура и језик цијене и штите слушајући струку, а не поводећи се за помодарством, идеологијама, трагањем за лаким напредовањем.

– Надам се да ни ми нећемо бити посљедњи који га бранимо – ко зна који пут на своју штету – наводи Танасић и указује да нестаје и писање руком, што има посљедице на многим плановима, и оцјењује да се такво писање мора вратити у примјереним приликама.

Он истиче да званичне власти у Србији и Републици Српској могу и морају дефинисати и спроводити јединствену националну језичку политику, у сарадњи са струком, али да послије великих друштвених ломова посљедњих деценија, што се одражава на језик, такве политике још нема.

– У добро уређеним срећним државама и народима језичку политику предлаже струка у сарадњи са државом, а проводи држава у хармоничној сарадњи са струком. Потребно је одмах почети радити на примјени закона о језику и писму – каже Танасић.

Први посао био би формирање савјета за језик, да би се могло говорити о осмишљавању језичке политике, јер је већ дуго прошло од усвајања тих закона у двије републике, а нису формирани савјети за језик, напомиње он и поручује да је потребно – покренути се.

Говорећи о плановима Одбора за стандардизацију српског језика, Танасић објашњава да ће овај одбор радити на задацима који су су му дати приликом оснивања као највишег свесрпског и свеинституционалног тијела задуженог за бригу о статусу српског језика и планирање проучавања српског језика – стандардног, народног и писане баштине.

– На дјелу је безочна крађа и присвајање српског језика на свим овим плановима. Зато се наше залагање у потпуности подудара са законском одредбом у обје републике да је значајан вид бриге о српском језику његова заштита – на синхроном и дијахроном плану, али и заштита и афирмација српских народних говора – истиче Танасић.

Танасић је напомиње да Одбору одавно указује на ту потребу, али да су то крупни послови иза којих мора стати држава – политичком одлуком, снагом ауторитета и материјалном подршком.

– Наше државе су усвајањем ових закона рекле да је српски језик од посебног значаја. Сад треба да то и потврде дјеловањем у тијесној сарадњи са струком – наводи он.

Када је ријеч о односу младих према употреби и његовању српског језика и писма, Танасић истиче да млади држе до српског језика и писма ћирилице много више него што су државе водиле рачуна о статусу националног језика и писма.

– Треба добро осмишљеном политиком додатно подржати младе, кроз образовање и друге видове упознавати их са значајем националног језика, ћирилице и културе за очување идентитета – истиче Танасић.

Посебно, наглашава он, када су за српски народ, исцијепан државним границама, српски језик, ћирилица и култура, уз православну вјеру, данас једини национално обједињавајући фактор.

– Младима треба показивати да се други велики и мали европски народи не одричу својих идентитетских знакова. Нисмо свјесни шта су наши преци створили. Треба чинити да млади нашу културну баштину знају далеко боље него они који данас у наше име одлучују о њеној судбини – каже Танасић за Срну.