Рут Мичел рођена је 30. априла 1889. године, као једанаесто дете Џона Мичела, угледног члана Демократске странке и сенатора Сједињених Америчких Држава. Њен брат је био генерал Били Мичел, отац Америчког ратног ваздухопловства. Други брат јој је погинуо као пилот у Француској у Првом светском рату.

Након смрти свог првог мужа, Мичел, која се бавила бавила новинарством и фотографијом, послата је 1938. године као дописница лондонског магазина да извештава о браку албанског краља Зога. После обављеног задатка остала је да живи у Београду. Извештавала је из српске престонице када су је Немци бомбардовали, а затим лично сведочила инвазији сила Осовине у априлу 1941. године.

После окупације Југославије, придружила се Југословенској војсци у Отаџбини, под командом Драже Михаиловића.

Репортерка која је постала четнички шпијун

Рут Мичел је прво извештавала из четничког штаба као репортер, а касније је постала пуноправни члан српског покрета отпора. Према неким изворима она се у почетку придружила четницима преко Михаиловићевог ривала Косте Пећанца да би касније прешла у Михаиловићев штаб.

Жене су биле ретке међу четницима, а Мичел је касније рекла да је прихваћена само зато што је могла да „јаше скоро све на четири ноге“ и била је спремна „да умре као мушкарац“. Течно је говори немачки и убрзо је постала шпијун и обавештајац који се борио за српску ствар.

Након што је немачка војска извршила инвазију на Југославију 1941. године, Гестапо је ухапсио Мичел у Луци Дубровник док је за Михаиловића мапирала локације немачког наоружања. Неутралност Сједињених Држава у време њеног хапшења спречила је њено погубљење.

Немци је осудили на смрт

Држана је у десетак немачких затвора и логора по 13 или 14 месеци, током чега јој је суђено и осуђена на смрт. О овом искушењу, касније је написала:

-Све жене у тим затворима очекивале су да ће умрети. Били смо изгладњели, мучени и пребијани….То ме је научило висинама храбрости до којих људска душа може досећи.

Избегла је погубљење тако што је пуштена 1942. године као део размене ратних заробљеника, под притиском швајцарске владе. Следеће године Рут Мичел је објавила књигу „Срби бирају рат“, о коме говори о свом боравку и сарадњи са Михаиловићем и четницима и њеном каснијем животу као немачког ратног заробљеника. Ево дела њеног описа нацистичког бомбардовања Београда 6. априла 1941:

-Отрчала сам до разбијеног прозора. Тамо на улици међу гомилама камења мушкарци и жене су мирно лежали у чудним, згрченим ставовима. Имала сам налет неконтролисаног дивљег беса… Биле су две неексплодиране запаљиве бомбе уграђене у тротоар испред мојих прозора.

У истој књизи “Срби бирају рат” она је пророчки описала злочине који су касније били предмет филма “Тхе Монументс Мен”, пљачку националног културног блага у окупираним европским нацијама од стране нациста.

Бранила чича Дражу на суђењу

После рата била је активно укључена у сталне контроверзе око ратне улоге четника.

Она се 1946. године изјаснила против суђења генералу Михаиловићу које се тада водило у Београду. Делом је то било лично: један од Михаиловићевих сабораца, бивши градоначелник Београда Драгомир Јовановић, оптужио ју је да је виђана у Гестапоу. Њен одговор на ово је био да је виђена са Гестапоом када је ухапшена и изведена пред војни суд због својих четничких активности. Али је такође изразила снажну подршку Михаиловићу, називајући га „највећим ратним патриотом“ и оптужујући Маршала Тита да је себи приписивао заслуге за Дражине победе, и да се Тито одржао на власти „користећи озлоглашене хрватске усташе, организацију убица коју је обучавао Мусолини“.

После рата, Мичел се бавила хуманитарним радом, помажући српску децу без родитеља, прикупљајући средства за добротворну организацију Српска ратна сирочад из Другог светског рата.

До 1955. живела је у Лондону, наводно у стану у коме је некада живео Лорд Бајрон.

У каснијим годинама, Мичел је живела у Португалу, где је умрла у Беласу 1969. од срчаног удара.

извор: сербиан тимес