ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
У Србији се и 2022. године на државном нивоу обележавају наводно велике комунистичке битке, попут оне на Кадињачи. Сви главни медији пренели су, минулог 29. новембра, поруке са Кадињаче: наши преци ту су дали животе за нашу земљу, сама Кадињача је „један од симбола нашег националног карактера”, а ми Срби смо „антифашистички народ”.
Изгледа да је ова последња парола управо скована. Одавно нико на јавној сцени није поменуо Србе као ”небески народ”, можда баш због тог пада до ”антифашистичког народа”.
Такозвани новоговор почео је да се користи још после пада Берлинског зида, када је овдашњим политичарима постало незгодно да се и даље хвале комунизмом. Ускоро су у други план ставили и Тита и партију, да би недавно почели кампању под паролом: „Партизани нису били комунисти”. У смислу: Сви партизани нису били чланови Комунстичке партије. Ти, који јесу били чланови, били су лоши, али већина је била добра. Укратко, кажу, партизани су били српска војска.
Сви партизани током рата заиста нису били чланови КПЈ, али су зато учлањени после рата.
Ни сви Немци нису били чланови Националсоцијалистичке радничке партије. Још нико се, попут добоке комунистичке државе у Београду, није досетио да води кампању у том смеру. Јер таква кампања нема смисла.
Оно што такође нема смисла, то је факат да се ни 2022. године у Србији на државном нивоу не обележавају датуми битака регуларне Југословенске војске током Другог светског рата – Дражиних четника. А било их је много, против свих непријатеља.
Пример, са округлим јубилејем – 80 година – је бој у селу Блажеву, на Копаонику, вођен у ноћи између 2. и 3. децембра 1942. године. Пример по свему супротан оном са Кадињаче. Пре свега, у боју је пало више Немаца, него четника. Партизани немају битке са таквим односом губитака. Просто, били су терористичка група, без стручног командовања, без правилно постављених ратних циљева (борба за власт и привилегије њихових вођа то свакако нису), без војничких критеријума у мобилизацији (мобилисали су редом, од жена и деце до усташа и домобрана), без адекватне стратегије и тактике, итд. Обратно, краљевска војска је баштинила вековну традицију, сасвим супротну од авантуризма попут комунистичког ратовања у Шпанији и разних терористичких акција, од атентата до пљачкања банака.
Тако, када је један одред из састава 7. брске СС дивизије „Принц Еуген Савојски”, 2. децембра 1942, у Блажеву опколио штабну групу Копаоничке бригаде Расинског корпуса, наишао је на достојан отпор. У обручу се нашло 11 четника, на челу са командантом бригаде капетаном Стеваном Влаховићем, док тачан број Немаца није познат (вероватно их је било стотинак – једна чета). Мајор Драгутин Кесеровић, командант Расинског корпуса, обавестио је генерала Дражу Михаиловића 8. децембра да је у борби погинуло седам четника и 21 Немац. Кесеровић је писао:
„Погинули Влаховић, поручник Благоје Ковачевић, наредник Јован Ламбић, војвода пилатовачки Давид Поповић, жандармеријски каплар Кузман Бирач и редови Будимир Банић и Радивоје Радивојевић. Потпоручник Боривоје Михаиловић са три редова се спасао. Немаца погинуло један официр и 20 војника. Од ових редов Радивоје Максимовић убио седам.”
Немци су у Блажеву спалили цркву, школу, општину и амбуланту, а у селу Шумице десет кућа. У још једном суседном селу, Думишевини, Немци су стрељали 15 особа. Сва три села су опљачкали. Кесеровић овог дана није знао судбину редова Гвоздена Бићанина, сем да је он „уграбио архиву“ и нестао. Четири дана потом послао је лошу вест: „Редов Гвозден Бићанин пронађен је на терену мртав са целокупном архивом“. У радиограму то не пише, али може се претпоставити да је Бићанин био тешко рањен.
Истог дана, 12. децембра, Кесеровић је предложио да се погинули одликују Карађорђевим звездама „за храбро држање у борби са непријатељем, где су и своје животе положили“. За тројицу преживелих Кесеровић је предложио похвалу армијског ранга.
У новом радиограму послатом истог дана Кесеровић пише да „Немци прете стрељањем таоца“ и да су већ стрељали једног председника општине.
Мајор Кесеровић покушао је да заустави немачке одмазде истом мером: стрељањем немачких заробљеника. Месец дана раније – јер су Немци тада стрељали „присталица Драже Михаиловића” због претходних бојева – наредио је својим људима да заробе што више Немаца. Према извештају пуковника Младена Жујовића британском амбасадору при Југословенској влади у Лондону, Ралфу Стивенсону, у Кесеровићев штаб је ускоро доведено 89 немачких заробљеника. Према извештају немачке Команде Србије, тада је „нестало“ 80 војника Вермахта.
Кесеровић је онда Немцима упутио претњу, а они су одговорили лепљењем плаката по Крушевцу да ће извршити нове одмазде. Жујовић пише да су Немци пристали на „поравнање“ када је Кесеровић заиста почео да стреља заробљенике. Они су пустили таоце, а Кесеровић је пустио преостале Немце.
Према изјави једног сведока, Кесеровић је саопштио да је „ухватио много Немаца“ и да их је поубијао на Гледићким планинама, што је била „освета за стрељане таоце и цивиле“.
(‘’Слобода’’, гладсило СНО у Чикагу, 10. децембар 2022)