Маестрални Јевто Ераковић, новокомпоновани трибун, говорник без мане и страха, вођа ДПС револуције и критичар свега постојећег од 30.августа 2020. године ( раније је све био мед и млијеко) умјесто докторског скалпела зашиљио је оловку. И почео да брани своје кожне јакне и 30-годишњу владавину ДПС-а, а напада оне друге за преотете апанаже и некадашње грађанске и проевропске медије данас тврди да су “смеће”. Просто останеш без текста када прочиташ Јевта, па је ли могуће да један човјек, па и ако је вођа нове револуције има толико образа да било кога напада за било какву апанажу! Уколико је неко цвјетао од апанажа онда је то Јевто и његови остали другари револуционари и нијесу се штедјели. Скупљали су не само кожне јакне, него јахте, кастоди и остале рачуне, а о становима и кредитима да не говоримо. Мешутим, дошло ново ДПС револуционарно вријеме, све се избрисало што је та странка радила од 1990. до 2020. године. Јевто брише памћење и сматра да су остали на неким жестоким опијатима и да више не могу да погоде шта је било јуче, а шта је данас! 

Умјесто коментара преносим Јевтов текст са “Аналитике”. Јединствен је, непоновљив, врцав, пун духа и пикантерија, ваљало би га уоквирити и на новим протестима читати као “Оче наш”. Све је идеално у њему, само му фали читача који знају да читају и који се сјећају ко је и шта је био Јевто и ДПС. Углавном, све је (не)нормално!

Пише: Јевто Ераковић

Много је различитих Ђура на овом свијету, али некима, које ми интересујемо, најмилије ће бити да имају везе са Ђурама из нашег комшилука.

Па да им учиним на вољу, боље ће се препознати.

Разне “шио нам га Ђуре у покушају”, наиме, узмемирава све што стиже од ДПС, па чак и кројеви наших јакни на протестима “ИМА НАС”.

А “шио нам га Ђуре” не схватају да није до кроја, ни до материјала – до нечег другог је. Што Ђуре, нажалост, не могу да разумију.

Баш као што не капирају да на улицама на којима смо проходали, на којима смо кољена први пут одрали играјући фудбал, на улицама којима смо ишли ка школама које смо завршили, улицама на којима смо гријали руке у џеповима капута првих љубави, на улицама којима смо стизали до биокопа и стадиона,… на тим и таквим улицама нама не може бити хладно.

Јер су наше. И јер смо ми њихова ђеца.

И неће да схвате Ђуре да нијесмо и никада нећемо бити као ДФ, колико год то Ђуре прижељкивале.

Јер се боримо за наше. Не за туђе. Јер никада нећемо ломити, чупати, разваљивати. Јер нећемо мрзјети. Јер наше руке неће никада бити испружене да на њих неко спусти апанажу за издају свога.

У том смислу Ђуре и ДФ су двије стране исте медаље.

У покушају да одбране апанажице разне Ђуре су утркују да нагласе како “говори политичара на протестима “ИМА НАС” немају одјека, никога не покрену”.

И тиме најгротескније дематују баш себе.

Ако нема одјека, зашто се Ђуре śекирају?

У својој умишљеној супериорности Ђуре дијеле савјете како је “ово вријеме Инстаграма и ТикТок-а. Или се сликаш или играш”. Сликање и играње да оставимо држаоцима Ђуриних апанажица. Очито то Ђуру одушевљава.

Нама предстоји нешто друго.

Да са наших улица и тргова, са сваке врлети и сваке голети, са свакога врха и сваке долине, очистимо таблоидно, пропагандистичко смеће које пријети да нам затрпа и отрује домове.

Да угасимо луд вјетар издаје и продаје свега свога и свих својих за апанажице.

Да, не обазирући се на освјежење, осигурамо ванредне парламентарне изборе овог прољећа и право да на њима гласају грађани Црне Горе, а не Србије и херцеговачког дијела БиХ.

Да истакнемо најбоље међу нама, гласамо их и тако, заувијек, зауставимо даваоце и примаоце апанажа, да сеире над нестанком Црне Горе.

Послије свих медијских и вербалних насртаја на нас сад испаде да је највећа мука што се правимо важни.

Ма, није то прављење важним, него понос на све младе, старе, све оне дивне људе по много чему различите, али у једном уједињење. Понос због њиховог духа, њихове љубави и оданости овој земљи и њеној будућности.

Због њих ћемо стићи до циља – грађанске, европске, људи достојне, независне и самоодрживе Црне Горе.

Разне “шио нам га Ђуре” сада, наравно, јављају да се блокира аеродром, а послије, када се изборимо за право ове земље да живи, тада ће већ наћи начин да нам опросте што су нас мало тукли.

Нама је све јасно, а њима ако није -нека потраже на Тик Току.

Тамо је јако популарна и она “од Призрена до Румије”… Ђурама, очито, сасвим по укусу.