Пише: Миљан Станишић

Благоје Јововић је још док се налазио у Италији сазнао да се у тој земљи крије злочинац Анте Павелић, па је ковао плнове да га ликвидира. Оно што Благоју није успјело у Италији, то му се посрећило десет година након пребјега из Италије у Аргентину, гдје се такође обрео и Павелић, али ако је успио да умакне од судске правде за злочине, тј. геноцид над Србима, то није успио од метака Благоја Јововића. Благоје је у Аргентини постао успјешан пословни човјек, бизнисмен, и добротвор и оснивач више српских културних институција. Али за њега као утемељеног православца-светосавца овоземаљска блага су била споредна и пролазна и он их је немилице даривао онима којима је било потребно, јер је и за њега само оно Божје, благо на небесима вјечно и непролазно.

У самом херојском чину извршењу атентата над усташким злочинцем Антем Павелићем, Благоје се носио и у складу са познатом Волтеровом максимом која каже да онај „ко опрашта злочин, постаје његов саучесник“. У случају злочинца Анта Павелића, Благоје Јововић својим херојским чином атентата на Павелића није дозволио ни да се ситуација одвија у складу са оном народном изреком која указује да док правда, тј. судови тамнују, кривда, тј. злочинци царују. Да напоменемо да су се због свирепости које су чиниле крвожедне усташе, под вођством Павелића, над српским цивилима, од којих и над старима, женама, дјецом, бунили чак и поједини високи наци-фашистички званичници. Херојство које је учинио Благоје Јововић и чин освете над крвником српског рода Павелићем, у околностима када је он избјегавао руку правде, је и узвишени, ванвремени чин, који представља отелотворење и инкарнацују идеала и смисла људске и Божанске правде, у случајевима, као што је у овом конкретном, када правда и судови тамнују, како рече Волтер, а злочинци, дакле, царују, не осјећајући ни најмању грижу савјести. Још од античке Грчке изузетни хероји су били овјенчани таквим култом славе који сежу ка божанству, посреднику између неба и земље. Они су ријеч херој везивали са ријечју „ерос“, тј. љубав, и то божанску љубав, која се уздиже из привременог земаљског боравка у вјечно станиште божанства. У ту античку, најузвишенију епску димензију и идеалу херојства може се сврстати и онај херојски подвиг нашег српског хероја Благоја Јововића.

Хришћанство проповиједа, а вјерни, мудри људи слиједе узвишену врлину жртвовања за оне људе који су беспомоћни, за оне којима је учињена неправда и слично, па се и Благоје Јововић водио том максимом, када се одлучио да се жртвује и освети злочинцу Павелићу, који је, као што је више пута наведено одговоран за смрт стотина хиљада Срба, па је то чин и правдољубивости, истинољубивости, слободољубивости и родољубља, а које су вриједности биле саткане у узвишеној личности Благоја Јововића. Овдје ћемо у складу са тим навести и ријечи Страхиње Јововића, након упокојења његовог рођака Благоја Јововића, да „Благоје није умро, Благоје се преселио у вјечност, Благоје се преселио на мјесто које му припада у српској историји крај Обилића и Принципа“.

Нека је вјечна слава и хвала српском јунаку и људској громади Благоју Јововићу, а нама представља велику част што је он ове наше горе најчаснији људски изданак, па се надамо да ће му се овдје израдити и на истакнутом мјести поставити достојан споменик и добити улицу њему посвећену, као што је то учињено и у српском престоном Београду. То је наш дуг према овом изузетном човјеку, личности којим треба и мора да се поноси српски род.  

(крај)