Пише: Огњен Војводић

Прича о којој се пола вијека причало чекала је писца да је запише, али се нико није надао да ће је њен главни јунак испричати у манастиру Острог владики и писцу који је записао историјску исповијест Благоја Јововића о рату, страдању и освети. Књига “Два метка за Павелића”, писца Тихомира Бурзановића, је одмах по објављивању самим насловом постала популарна као патриотско штиво и била у мисији патриотизма. Праведна пресуда над нацистичким поглаваром, из руке официра краљевске Југословенске војске, Благоја Јововића, била је послератни програм проналажења и кажњавања одбјеглих нацистичких злочинаца широм свијета, а поглавито у Аргентини гдје је рука правде стигла и нацистичког поглавника Анта Павелића.

Међутим, поред патриотске, књига о Благоју Јововићу има и вјерску вриједност, и вјерску мисију, то је књига и о православној вјери Благоја Јововића која га је спасавала у рату и миру, а посебно у идеолошким искушењима југословенске политике. Благојев патриотизам је православни патриотизам, који га је сачувао у рату од идеолошких организација да не буде врбован за прљаве политичке послове, убиства рођака, сународника и сусједа. Књига о Благоју Јововићу открива, поред одређеног догађаја, свједочење о српској судбини у свјетском рату и ратном распаду југословенског пројекта уједињења историјски и стратешки супротстављених религија и нација. Пут Благоја Јововића представља политички пут нашег народа у прошлом вијеку, у два свјетска рата и у лавиринту југословенског политичког пројекта који се у Другом свјетском рату распао у грађанском братоубилачком, вјерском, националном и идеолошком рату.

У том идеолошком контексту битно је разликовати револуционаре од родољуба, конкретно разликовати различите агенде атентата. Синоним српског атентатора и атентата је од почетка прошлог вијека Гаврило Принцип и Сарајевски атентат, али, да ли је то српски патриотски принцип политичког атентата. Сарајевски атентат је повод за свјетску револуцију и страдање српског народа, укидање државности и суверености краљевина Црне Горе и Србије, рушење Аустроугарске монархије, али и Руске Царевине, погубљење православног Цара и царске породице. Сарајевски атентат је идеолошки атентат, са сврхом рушења краљевина, под патриотским псеудонимом отпора српског окупираног народа. Гаврило Принцип је жртва револуционарне организације – искоришћен да убије и да буде убијен од католичке инквизиције. Насупрот југословенском Принципу, Благоје Јововић је православни патриота који је препознао врбовање од револуционарних организација. Резултат Сарајевског атентата је Југославија, Јововићев атентат је одбрана од последица Југославије. Сарајевски антентат је резултирао погромом српског народа, а атентат на нацистичког поглавника Павелића је одбрана српског народа. Благојев атентат је имао благотворне последице по српски народ успостављањем безбједоносне дистанце према намјерама непријатеља. Благојевим атентатом је извршена правда над злочинцем за злочин геноцида над српским народом, која је изостала после Првог и Другог Свјетског рата у обије Југославије према злочинцима у геноциду над српским народом, а што је резултирало развојем екстремистичких нацистичких, римокатоличких, исламистичких и левичарских организација у Југославији.

У уводнику Књиге о Благоју Јововићу видимо приповједачки таленат писца, дар изграђивања драмског наратива, али у уводнику је писац насликао и својеврсни, можемо га назвати, хришћански хронотоп приче.

У реченицама увода је сажет идентитет главног јунака, а као православни писац, Тихомир Бурзановић је укључио и димензиују вјечног, кроз однос главног јунака према вјерском и вјечном, јер према православном поимању и осјећању личности нема потпуног човјековог идентитета без изласка из категорија прстора и времена, без односа са вјечним, са Богом. Јововић се исповиједа владики у храму испред фреске јеванђелског догађаја испита Истине и издаје, на којој лик издајника Јуде има обрисе ликова комунистичких диктатора. Тако хришћанским хронотопом писац отвара причу Благоја Јововића од сврхе његовог живота, сликом сажете сврхе Благојеве борбе за слободу и правду – од сусрета са Богом и владиком у Светињи, у завичају као завјетној заједници и завјетном мјесту.