У априлу 1945 године у стратиштима Јасеновца и усташких логора смрти вјечни мир пронашли су понајбољи синови Црне Горе – припадници јединица војводе Павла Ђуришића! И сам Ђуришић је уморен и мучен у Јасеновцу, а њихова смрт је најавила долазак комунистичке немани у Црну Гору која и данас опсједа ову несрећну државу кој ни данас није раскрстила са комунизмом. Нека је слава Војводи Павлу и његовим војницима, а нама за наук шта су комунисти и њихова идеологија. Наставак текста је свједочанство о крвавом усташком пиру над црногорским четницима у априлу 1945. године.
ГОСТОПРИМСТВО усташа и Секуле Дрљевића биће ускоро скупо наплаћено. Умјесто покрета слиједи замандаљивање затворских капија, испред којих су постављена митраљеска гнијезда. Павлу Ђуришићу је предат списак са именима 33 официра, на чијем самом почетку је било његово. Захтјев: безусловна предаја, преостали могу да се прикључе својим јединицама.
Ђуришић је био одвојен од војске, а онда су једног по једног, официре са списка, стријељали у згради команде.
– Око два часа послије подне капија је отворена, ушао је прво тенк, за њиме одред усташа. Наредили су обезглављеној војсци да положи оружје, одвојили официре од бораца. Ту сам посљедњи пут видио Драгишу Васића, Захарија – чика Бранка Остојића, Петра Баћевића, Ивана Ружића, Машана Аџића, Бећира Томовића, Мана Вековића… Плакао сам, били смо беспомоћни, остало је у сјећању Предрага Цемовића.
Цемовић ће се ускоро наћи у Павловој ћелији – биће то њихов посљедњи сусрет, који он овако описује:
– Остао сам сат, два, можда и више. Павле ми је непрестано причао, углавном о фамилијарним стварима. Рачунао је да нас млађе неће побити, савјетујући ми да бјежим према Словенији и да то пренесем осталима. Док смо разговарали вадио је ствари из џепова и трпао у моје. Ту су биле неке његове забиљешке, слике, новац, сат… а онда је разговор прекинуо усташки официр.
Формиран је пријеки суд, чији је предсједник био Бошко Аграм, а чланови Душан Павловић и Вукосав Дрљевић. Пресуде су послије кратког испитивања биле: натраг у затвор.
– Поред наше ћелије проведоше Павла, а одмах за њим повећу групу око сто педесет људи. Послије отворише и нашу ћелију и поведоше нас ка Сави. Кроз јутарњу маглу успио сам да назрем да нас воде ка некаквој лађи. Улазили смо преко неке рампе један по један… Међу “црногорским” борцима видио сам приличан број наших омладинаца, држали су пушке на готовс, а очи им пуне суза. Онда је пала команда да се вратимо у логор. Већ је био увелико 25. април, када смо изашли на друм Београд – Загреб – записао је Предраг Цемовић у Гласнику СИКД “Његош” 7. јуна 1961. године.
По његовом сјећању, Ђуришић, његови команданти и борци одведени су лађом у Јасеновац и о њиховој ликвидацији има више верзија. По једној, која се сматра најтачнијом, цијела група је предата, по одобрењу Секуле Дрљевића, злогласном усташком попу Филиповићу. По тој верзији, Ђуришића, Васића, Остојића и Баћевића усташе су звјерски умориле. Павла су, по тој причи, живога запалили.
О погибији Павла Ђуришића понешто су забиљежили и други, они који нису били у његовим редовима и којима он није био надређен.
– У травњу (април) 1945. добио сам наређење од Џала да ликвидирам групу Црногораца – истиче у књизи “Концентрациони логор Јасеновац” Љубо Милош, једна од водећих личности усташког покрета. – Односно да организујем њихову ликвидацију, то јест да их доведем до мјеста ликвидације и предам Пичилију који је са својом групом вршио ликвидацију логора. Ја сам га замолио да ме тога ослободи јер сам међу Црногорцима познавао неке студенте, те је на мјесту мене тај посао извршио сатник Прпић… За ово вријеме док сам боравио у Јасеновцу, по налогу пуковника Џала ликвидирана је једна група црногорских четника – официра на челу са војводом Павлом Ђуришићем.
О начину на који је уморен Ђуришић говори један странац, Херман Нојбахер, специјални Хитлеров изасланик за Балкан. Он у свом раду “Специјални задатак за Балкан” (Београд, 2004) наводи да је Павле Ђуришић склопио уговор с усташким трупама Анте Павелића да би са својим јединицама могао да прође кроз Хрватску и Истру, гдје су се већ налазиле и друге четничке јединице, као и љотићевци. Усташе, за које су до посљедњег тренутка главни непријатељи остали православни Срби, нису испоштовале договор, поставили су му засједу и побили дио његовог одреда. Сви четнички официри били су ухваћени и побијени. Павле Ђуришић био је, заједно с неколико својих другова, спаљен – наводи Нојбахер.
Но, има и сумњи да је баш тако било. Станислав Краков у књизи “Генерал Милан Недић” каже: “Ако је Ђуришић стварно добио њемачко одликовање од стране фирера, жељезни крст, тешко да би га усташе, вјерни Хитлерови послушници, на ломачи спалиле.”
Војин К. Јаничић, један од бораца Павла Ђуришића у својој књижици “Два свједока” поводом загонетке зашто су усташе ликвидирале његовог команданта, истакнуте официре и друге личности, када је већ постигнут договор о несметаном пролазу четника преко Хрватске на путу за Словенију, каже да је то “тешко и деликатно питање”. Он се и сам пита: “Да ли зато што је погазио уговор са усташама и Дрљевићем, зато што је сматран четником Драже Михаиловића, као Србин, или зато што је попалио Санџак?”
Као и у другим приликама, када нема архивске грађе која је добрим дијелом уништена, дијелом још увијек недоступна, онда су сазнања и о самом крају Ђуришићевом у фрагметнима, непотпуна, а сјећања преживјелих су дијелом и субјективна, што такође треба разумјети. Тек извјесно је да је Павле Ђуришић настрадао у злогласном Јасеновцу.
Свој живот, у тридесет и петој години, окончао је, по свој прилици, у тешким мукама, командант црногорских четника. У сјећању оних који су били с њиме у “безнадном строју наде” био је храбар, крут, одважан, бистар и веома омиљен командант, нарочито код храбријих војника. Није га вољела интелигенција, мада су га поштовали. Слиједио је пут Драже Михаиловића (и по начину одијевања црногорски и србијански четници су били више него слични), све до растанка у Босни.
Павле потиче из братства Ђуришић из села Парци у Љешанској нахији. Рођен је у Подгорици, 27. јуна 1909. године. Син Илије, учесника у оба балканска и Првом свјетском рату, завршио је основну школу и четири разреда гимназије у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранама, али је при крају друге године прешао у гимназију. У јесен 1927. примљен је у 55. класу Војне академије, коју је завршио 1930. и добио чин пјешадијског потпоручника. Више мјесеци током 1930. и 1931. службује у Сарајеву. Од 1934. служи у Беранама. Капетански испит положио је 1937. Године 1936. вјенчао се у манастиру Ђурђеви ступови са Горицом Бакић. Све до априлског слома 1941. остаје на положају у Плаву, гдје је упућен на Велики петак 1939, када су италијанске трупе окупирале Албанију. Дража Михаиловић га је прогласио једним од својих најхрабријих и најспособнијих официра, дајући му звање четничког војводе. Постављен је за команданта лимских четника, а 1944. и за главног команданта четнике војске у Црној Гори. За заслуге у борби против комуниста, како наводи његов биограф Горан Киковић, краљ Петар Други га из емиграције унапређује у чин потпуковника и одликује Карађорђевом звијездом с мачевима.
ЧОВЕК ИЗ ПРОШЛОГ ВЕКА
Ђуришић је био прави Црногорац из прошлог вијека, записао је Херман Нојбахер о Павлу Ђуришићу. – Политика га није интересовала, а до политичара није много држао. Његово занимање, његов позив био је: увијек, и дан и ноћ да буде јунак Црне Горе. Он је водио крвави герилски рат против партизана. Али и код многих партизана је, такође, постојала иста жеља и то упркос њиховој комунистичкој идеологији. У тој црногорској херојској традицији, док је бјеснио окрутни грађански рат, уништени су многи животи.
Аутор: Саво Греговић, “Новости”
