О покрету црногорско-санџачко-херцеговачког збјега, њиховом тренутном положају и намјерама сазнао је убрзо Секула Дрљевић. Знао је да Павле Ђуришић изводи свој план, да је споразум био варка како би се заштитили болесни и рањени, па је издејствовао код Анта Павелића, чија је независна држава умирала, а њена разуларена војска жељна освете крстарила Славонијом и дјеловима Босне, да спријечи пут ка Словенији. Усташке јединице, бројне и добро опремљене, стигле су из Бањалуке и Славоније и у зору 4. априла напале Двадесет и девети пук код села Разбоја. Уз жртве Херцеговци, којима је стигао у помоћ Седми пук, одбили су усташе. Но, Павелићеви војници су били добро утаборени уз друм Бањалука – Босанка Градишка, а задатак им је био да четнике униште по сваку цијену.

Ђуришићева команда прегруписала је снаге спремајући се за одлучујући напад који је требало да разбије усташке бојовнике. Напад је кренуо ноћу, дуж цијелог друма водила се жестока борба. Из добро утврђених склоништа усташе су пружале јак отпор. Пошто су капитулирали у неколико ровова, усташе су кренуле тенковима, па је услиједило повлачење Ђуришићевих војника. У контраудару један тенк је уништен, други се повукао, а четници су бројили своје мртве.

Предраг Цемовић се сјећа како је баш у вријеме тих жестоких борби надлетио усташки авион који је просуо море летака. Секула Дрљевић је пријетио ликвидацијом свима који не пређу на његову страну. Позивао је и војску и народ да откажу послушност четничким старјешинама, називајући их енглеским плаћеницима. На лецима је била и пјесма “Ој свијетла мајска зоро, мајко наша Црна Горо”.

Битка је настављена на падинама Козаре гдје су сада партизани осули ватру на четнике. Притекли су им, како истичу свједоци драме, у помоћ усташе, па је Двадесет и девети пук преполовљен. Број рањеника је стално растао – од половине преживјелих поменутог пука, сви су били с тешким ранама. У борбама на Лијевча пољу и око њега погинуло је око двије стотине и рањено око три стотине одступника. У моменту док је планирао нови пробој ка Козари, Ђуришићу је стигла вијест да је Први пук пришао Дрљевићу и усташама. Трагедија Двадесет деветог и издајство Првога пука, концентрација партизанских снага око Врбаса, родили су деморализацију.

– Страшна неизвјесност је довела до колебања прво међу народом, а онда и међу борцима. Сав ужас се најбоље видио по дану. Секулини, а и комунистички агенти радили су пуном паром, направљен је метеж. Неке јединице, измијешане с народом, у нереду су одступале од Врбаса бјежећи од партизана, док су се друге кретале ка Врбасу да би се удаљиле од усташа – сјећа се Предраг Цемовић.

Павле Ђуришић, по свједочењу оних који су били у његовој непосредној близини, одлучио се за један маневар, који је, ускоро ће се показати, био погубан. Са истакнутим командантима и групом добро наоружаних бораца, кренуо је натраг, преко Врбаса. Заобилазницом, јужно од Бањалуке, требало је да се упуте ка Словенији. По свој прилици је вјеровао да ће остатак војске и народа, уз гаранцију Дрљевића, лакше проћи према Словенији, када с њима није команда. Поновни “сусрет”, до којег никада неће доћи, заказан је на тлу Словеније.

Били су то часови очаја и безнађа. Павлу су отказивали друштво за маневар кретањем уназад и неки виши официри, знајући да је то и тешко и опасно. На другој страни је било старијих ратника и народних првака, који су настојали по сваку цијену да крену са својим командантом, а које је он једва одвратио од намјера. “Батаљон смрти”, у којему су били они који су ријешили да с њиме иду до краја, запјевао је на поласку: “Заклињем се вјеран бићу само Павлу Ђуришићу, заклињем се вјеран бићу и за њега погинућу…”. Око његовог штаба било је између пет и шест стотина бораца и официра. Међу њима и Драгиша Васић, Миљан Радоњић, Љубо Лазаревић, Милан Бабовић…

– Павле је наредио да назад преко Врбаса не смије да крене ниједна жена, ниједно дијете. На растанку је последњи пут загрлио своју жену и сина јединца. Био је мрак када смо кренули ка Врбасу – записао је Предраг Цемовић, који се налазио у пратњи свог команданта.

Тек што су четнички команданти с борцима које су одабрали прешли ријеку, напустио их је Вук Калаитовић с око двије стотине бораца, објаснивши то намјером да се враћа у Санџак и одредивши за повратак тешко проходне масиве Влашића и Вранице.

Секула Дрљевић и његови људи пратили су кретање Ђуришића. И убрзо су га пронашли усташки генерал Метикош и Душан Кривокапић, којега је Дрљевић поставио за министра државе коју је правио далеко ван њених граница, нудећи нове преговоре. Павлу је понуђено да се врати у војску која је са Лијевча поља отишла са “зеленашима” уз гаранцију Хрватске и њеног оружја да ће свим јединицама бити омогућен прелазак преко хрватске територије. Заузврат је тражено од Ђуришића и његових најближих сарадника да у Словенији, заједно с осталим националним снагама, неће ометати “хрватско повлачење”. И усташе, домобрани и остали противници нове комунистичке власти која је успостављана на широкој територији, грабили су ка западним земљама.

У вријеме тих преговора, чуло се да су и јединице из Србије пошле за црногорским, па је услиједио покушај да се евентуална промјена одлуке Драже Михаиловића провјери радио-везом, што није успјело. Слиједи нови напад партизана и помјерање Павловог штаба из Хан Коле на околна брда. У таквој ситуацији Павле шаље у Бањалуку Петра Баћевића, који саопштава Метикошу да су прихваћени Секулини услови. Услиједио је покрет и уз доста напора код Босанске Градишке понтонским мостом прешли су Саву. На капији старог затвора у Старој Градишци, дочекали су их усташе и инжењер Душан Павловић из Подгорице, некадашњи Ђуришићев пријатељ који је сада командовао “зеленашком бригадом”. У згради управе логора приређена је вечера за Павла и један број његових официра, а главну ријеч су водили Секула и његови људи.

– Није прошло много времена, описује те тренутке Милић Осмајлић, Дрљевић се, са својом пратњом, појави на балкону зграде Управе затвора и узвикну:

– Помага Бог, браћо Црногорци!

Скоро половина наших бораца, из навике, одговори:

– Бог ти помогао!

То разљути Секулу Дрљевића, који нам оштро приговори да тако не отпоздрављају стари Црногорци, те понови поздрав, нашта ми, сада сви, отпоздрависмо:

– Добра ти срећа!

Са Дрљевићем, поред осталих, бијаше Бошко Аграм, бивши четнички командант ђенерала Драже Михаиловића, који је, добровољно, пришао црногорским сепаратистима. Дрљевић га је поставио за команданта своје војске.

НАПАД НА СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО

Секула Дрљевић бијаше човјек у годинама, али наочит, отмен и уредан. На глави му бијаше црногорска капа, обавијена зеленом чојом. На капи црногорски грб са двоглавим орлом и задјенута перјаница. Почео је говор и видјело се да је врло рјечит. Напао је Србију и све што је српско. На крају нас је упитао да ли желимо да будемо његова “црногорска војска” и јесмо ли за самосталну Црну Гору. Сви смо пристали на то, не ради тога што смо у то били убијеђени, већ ради спасавања голих живота, који су били у његовим рукама.

(наставиће се)

Аутор Саво Греговић, “Новости”