ДУГО очекивани сусрет с Дражом Михаиловићем догодио се у долини Босне. Предраг Цемовић, уз напомену да је имао задатак да послужује госте, а тиме и привилегију да буде свједок првог сусрета двојице команданата, каже да су прве Дражине ријечи, уз којега је био ђенерал Дамјановић, а напољу пратња коју је чинило двадесетак коњаника, биле: “Када неће брег Мухамеду…” Као да је мало прекоријевао Ђуришића што до сусрета није дошло раније. По сјећању овог аутора било је то у Требави и Дражу је узнемирио велики број избјеглица које су се ту нашле па је поменуо своју првобитну наредбу о концентрацији снага око Фоче и Калиновика гдје је рачунао на стварање слободне територије са око 80.000 бораца. Надао се да ће савезници да на неки начин обуставе грађански рат који је бијеснио. Дража је указао на очајну ситуацију која је створена надирањем Црвене армије ка Београду.

– Против Руса се не можемо борити – рекао је Дража – јер би то била борба против савезника, а они нас убијају и разоружавају па ни десети дио наших снага није стигао овдје у Требаву. Том приликом је Михаиловић поменуо и “фатални потез краља Петра који је позвао да се приђе комунистима, након чега је услиједило упадљиво осипање јединица”. Дража је казао да се прољеће не смије чекати у Требави, односно да је повратак на старе терене, у Србију, изводљив, ако би се јединице преформирале у групе од по 10 до 20 војника.

Павле је, по сјећању поменутог аутора, био запрепашћен. Питао је да ли то значи да треба да остави ту у снијегом завејаној Босни, митрополита и свештенство, препуне болнице избјеглица, од комуниста преплашени народ. Казао је да то не може учинити. Услиједило је Павлово савјетовање са својим сарадницима, на којему су се сви сложили да се народ не смије напустити, нити да услиједи расформирање трупа.

Стеван Вучетић наводи да је до сусрета дошло у селу Кожухе гдје је стигао Дража са око 600 војника, од којих половина није била способна за борбу. То је било све од 12.000 војника повучених у Санџак, с намјером да се пребаце У Црну Гору.

– Сусрет с нашим врховним командантом донио нам је ново разочарање – истиче Вучетић. У његовој интерпретацији разговор између Драже и Павла текао је отприлике овако:

“Ко те звао да дођеш овамо? Ја те нисам звао! И најзад када си већ дошао зашто си довео толики народ? Мени су потребни борци с пушком у руци. Наша је ситуација таква да се морамо растурити у тројке по шумама. Другог излаза немамо.”

Када је Павле извадио шифровану депешу из које се јасно видијело наређење Врховне команде за овај покрет, Дража је негирао да је нешто тако наредио. На то је ђенерал Мирослав Трифуновић, звани Дроња, казао да је он ту депешу послао без знања и одобрења Дражиног. Том приликом је између њега и Павла дошло до жучне расправе и потезања оружја – једва се избјегло проливање крви.

По оцјени овог аутора Дражин предлог о “растурању у тројке” није се могао прихватити јер би то значило на лицу мјеста ликвидирати 3.000 болесника, 1.200 рањеника и око 5.000 избјеглица.

Ситуација је постајала све тежа. Услиједиће преговори са Секулом Дрљевићем, освједоченим црногорским националистом, који је, залажући се за независну Црну Гору, стигао још 1941. у Загреб, гдје се повезао са Антом Павелићем, који је признавао његову “владу и државу”. И он је изокола понудио своју данајску помоћ. Биће то, убрзо ће се показати, кобно за Велики збјег, који, приликом поласка из Црне Горе није ни слутио да ће се толико братске крви просути на “неутралном терену”.

Дрљевић је, како наводи Предраг Цемовић, преко својих емисара упутио захтјев Ђуришићевим преговарачима (Бећир Томовић, Ђукан Анђелић, Бранко Дрљевић и мајор Пилетић) “да се призна као политички вођа Црногораца, да се војска дислоцира и у три групе пређе на лијеву обалу Саве код Славонског Брода и да одатле као народна црногорска војска крене у правцу Загреба.”

– На заједничкој сједници Централног и Покрајинског националног комитета, поводом ових “понуда”, ријешено је:

1) Да се понуђено привидно прими како би се на тај начин војска ослободила рањеника, болесника и избјеглица,

2) да се њихово пребацивање првенствено обезбиједи,

3) да се војска способна за борбу упути на правац Врбас – Лијевча Поље – Козара, и да се планинским тереном пробије до Словеније и дође у састав наших четничких снага које се тамо налазе.

– Ђенерал Дража Михаиловић је одобрио овакво рјешење, а Павле Ђуришић је закључио са изасланицима Секуле Дрљевића споразум који је у суштини био само маневар у циљу спасавања болесника и рањеника – стоји у сјећањима Стевана Вучетића.

Почело је пребацивање “жалосне поворке, какве није било од како је свијета и људи”, преко Босне. На лијевој обали опјеване ријеке, под ведрим небом, 14. марта нашли су се народ и војне јединице. Хиљаде ватри обасјавало је источне падине планине Вучјак.

У међувремену је пропало више покушаја да се ђенерал Михаиловић наговори на пут ка Словенији. Испоштовао је одлуку Покрајинског комитета о давно одређеној рути ка словеначкој неизвјесности, лично увјерен да се ради о животима дјеце, жена, стараца, болесника, рањеника, чији се број у том тренутку пео на око 5.000. Саопштио је да се враћа у Србију, иако су то неки виши официри око њега сматрали грешком. Одредима на путу за Словенију прикључили су се Драгиша Васић, пуковник Лалатовић, капетан Миљан Јанкетић и још неколико официра из Врховне команде. На сеоском друму, испод Вучјака, последњи пут су се здравили Дража Михаиловић и Павле Ђурипшћ. Ка истој судбини кренуће у два различита правца, један преко Лијевча Поља, други ка шумама Зеленгоре.

Пут је сада водио територијом коју су насељавали Хрвати. Болесници и рањеници упутили су се правцем Дервента – Босански Брод. На дугачком путу до Дугог Села пред Загребом, колона се кретала мало сељачким колима, знатно више пјешице. Гладни, без љекова и било какве помоћи, напросто су тумарали још увијек хладним друмовима. Народ, који су сретали по селима, клонио их се као губаваца. Сваки километар “обиљежио” би понеки мртвац. Од око 8.000 људи, жена и дјеце велики број није стигао у Дуго Село. Преживјели су смјештени у бараке и неке импровизоване болнице, и забрањено им је свако кретање. Одмах по капитулацији Њемачке, пронашли су их партизани и добар дио страдалника је ту убијен. Остали су прогнани “да им суде народни судови”. У позадини су остали војници Павла Ђуришића.

УСТАШКА ЗВЕРСТВА

По сјећањима преживјелих Павле Ђуришић је забранио самовољан улазак у куће и запријетио смрћу за било какву пљачку. То је утицало да се неповјерљиви овдашњи свијет, који се наслушао лоших прича о четницима, открави, па је обезбијеђен смјештај у селу Жеравац. Варошица Србац, на ушћу Врбаса у Саву у коју су одступници стигли 30. марта, порушена и запаљена дјеловала је сабласно. Неколико Срба, који су избјегли и повремено силазили у варошицу причали су о усташким звјерствима истичући спремност да помогну пребацивање преко Врбаса скелама које су ту биле скривене. Цијела два дана и двије ноћи преко набујале ријеке двије скеле су превозиле војску и народ.

(наставиће се)

Аутор: Саво Греговић, “Новости”