Одбор за подизање споменика на Куманову издавао је разгледнице. Крајем октобра 1937. приређене су прославе Кумановске побједе и ослобођења Скопља. О прославама писали су листови у широм Југославије. Лист Срба католика „Дубровник” од 23 октобра 1937. подсетио је да је тог дана и наредног 25-годишњица битке на Куманову. Подсетио је да је 90.000 српских бораца извојевало победу одлучну за исход целог рата на македонско-косовском бојишту. Лист „Дубровник” истакао је значај те победе за Приморје : „Кумановска побједа силно је била одјекнула и све нас испунила чврстом надом ослобођења од мрске туђинске власти, те и уједињења са нашим славним Пијемонтом херојском Србијом. Сад нам обнавља успомену оне големе радости и одушевљења које је онако силно било обузело у оно доба Дубровчане, а које сада испуња срца најдубљим поштовањем и захвалношћу прерано отргнутој највећој нашој узданици, непрежаљеном Витешком Краљу нашем Александру И Ујединитељу. … те и сачувати прекрваву нашу течевину од свих унутрашњих и вањских душмана и злотвора !”(1)

Прослава 25-годишњице ослобођења Скопља 1937. почела је соколским слетом у Скопљу, чији је покровитељ био Кнез Намјесник Павле. У прогласу слетског одбора истицало се : „Ријетко које мјесто осим Београда, тако изразито оличава судбину Балкана, колико наше Скопље. Упркос невољама робовања, у њему се никад није гасила национална мисао и културна снага нашег народа, чак ни онда, када су под туђинским ударцем исчезле драгоцјене творевине Немањића…“. Прослава ослобођења трајала је три дана, а завршила се поворком кроз Скопље, дугом три километра.(2) Да би се истакао историјски значај слета слетски одбор је решио да се уочи Видовдана на слетишту изведе сцена „Крунисање цара Душана” а на Видовдан слетска сцена ослобођења Старе Србије 1912. Слетске сцене су изазвале велико интересовање код свих који су дошли да присуствују слету. (3)

Приликом слета 27. јуна 1937. у Народном позоришту одржана је свечана соколска академија у присуству делегата ЧОС, руског Соколства, целокупне управе Савеза Сокола и слетског одбора. Тачку „Поздрав југословенској застави” извели су чланови друштва Подгорица. Тачку „Што ћутиш, Србине тужни” извело је 9 чланова друштва Скопље Матица. Тачку „На прелу” извело је 8 чланица чете Бадњевац, жупе Крагујевац. У другом делу академије извело је 6 нараштајаца друштва Призрен вежбу „Арапска игра”. Тачку „Његошев споменик” од Милошевића извело је 9 чланова и чланица друштва Подгорица. Народна кола извели су 9 чланова и чланица друштва Велес у народној ношњи. На крају академије изведена је апотеоза „Свесловенство” од чланова руског одсека друштва Скопље Матица уз суделовање чланства сокола из Скопља одевеног у народну ношњу. Први део био је симболична слика, а у другом делу приказиване су руске, чешке, словачке и пољске народне игре. (4) На Видовдан 28 јуна 1937. у Скопљу одржан је помен у Храму славе. После помена соколска поворка кренула је од соколског дома. У поворци су били соколска коњица, соколска музика друштва Скопље Матица, управа Савеза сокола, савезна застава, представници ЧОС, руског Соколства, слетски одбор, чланство у чехословачким народним ношњама, застава руског сокола, чланови и чланице руског сокола, чланови соколских жупа Бањалука, Београд, Бјеловар, Цетиње, Крагујевац, Марибор, Мостар, Љубљана, Ниш, Ново Место, Нови Сад, Осијек, Петровград, Сарајево, Сушак и Сплит, Тузла, Ужице, Загреб и Скопље. Поворка је била дуга око 2 километра. Од сокола било је 2.652 члана у поворци. Поворка је прешла преко гвозденог моста па наставила кејом краља Александра, улицом краљице Марије, преко Обилића венца и улице краља Петра стигла пред Официрски дом на тргу Краља Петра. Са терасе Официрског дома соколима су се обратиле представници власти. У свом говору председник Скопске општине Панта Јовановић између осталог истакао је : „… ја не могу да сакријем своје узбуђење као некадашњег првог просветара и сарадника на стварању прве соколске организације у Јужној Србији.” (5)

Прославе су почеле са освећењем споменика на Зебрњаку 30 октобра 1937. Споменик је био висок 48 метара. Поред костурнице у споменику је била мала капела. На врху споменика била је једна светиљка. Споменик је био подигнут прилозима народа Вардарске бановине уз малу помоћ државе. Коло Српских Сестара преузело је на себе да о свом трошку украси фрескама унутрашњост капеле. У споменику је био смештен и мали музеј у коме су биле ствари нађене у околини. Одбор за освећење споменика на Зебрњаку и одбор за прославу двадесетпетогодишњице одредили су да се прво открије споменик на Зебрњаку па онда споменици краљевима Петру И и Александру на Душановом мосту. (6)

У својим сјећањима у листу „Дубровнику” В. М. Вукмировић је истакао : „Давно, још пре Балканских ратова, обичавали су долазити Дубровнику у посјету многи угледни Србијанци. Ми, ондашњи дјечаци, у њима смо гледали Србију Краља Петра, која има да поведе крваво коло ослобођења. … Међутим Павле није долазио у Дубровник једино због нашег Архива. … Долазио је он к нама и тражио живе људе. Дум Иван каноник Стојановић, Фабрис, Пасарић, … Од млађих је двојицу нарочито волио. Били су то Франо Кулишић и Перо Колендић. … Када сам му казао да сам дошао да наставим школовање на београдском универзитету, било му је ријетко мило: „Нека и овдје код нас неко буде из дубровачке гимназије”! … Наиме београдски универзитет је већ био прикупио доста велики број Сријемаца, Личана, Босанаца и Херцеговаца, а да и не помињем доста јаке групе оних који су долазили из Старе Србије и Маћедоније”. Студент Влад. М. Вукмировић је на препоруку Ђилда Јоба и Јовице Перовића приман у Народној Одбрани са највећим повјерењем. У својим сјећањима објављеним у листу „Дубровник” В. М. Вукмировић је истакао : „Долазе људи из свих крајева данашње Југославије на вијећање, савјетовање. Курири, нарочито из јужних крајева, долазе и одлазе. Капетани Милан Васић и Милан Прибићевић врше даноноћно дужност секретара. Потребно је свакога примити. … Као и све раније, и ову сам одлуку донио брзо. … И за то једнога дана саопштим капетану Васићу да сам мишљења да би било потрбно да и ја напустим Београд и да се пребацим у Стару Србију, пошто бих, прије тога свршио потребни курс „баратања оружјем” у Врањи”. Вукмировић је хтео да се поздрави са својим професором Павлом Поповићем. О том разговору : „Нимало се није зачудио када сам му казао гдје идем. „Знам, казао ми је том приликом, ако скоро не кренемо доље, пола ће нам универзитета опустјети!”.(7) Зором 30 октобра 1937. литија је попратила кости погинулих од Малог Нагоричана до Зебрњака. Црквени обред преношен је звучницима. Министар војске и морнарице генерал Љубомир Марић одржао је говор и преузео од Одбора даље старање о споменику. На крају свечаности импровизована је Кумановска битка са једним пуком пешадије и артиљеријом. (8)

У листу „Дубровник” Вукмировић је писао о прослави: „Тако јутрос, када сам из царског Скопља преко Куманова стигао на Сртевицу да обиђем гробове мртвих другова и да им са сродницима запалим воштаницу сјећања, …као да сам их јуче посљедни пут био посјетио, док је међутим пуних двадесет и пет година од дана када смо баш ту сачекали били напад Кара-Саид пашиних армија, тукли их и потукли. … на Сртевици, гдје је легендарни Војвода Вук са својим, неумрлим у слави, четницима сачекивао нападе турских табора и сам прелазио у напад, без предаха 36 сати, … пјевале пјесму наше младости : „Крвав се барјак развио, Маћедонијо!” … велебни споменик којег бивши ратници подигоше мртвим друговима на Зебрњаку. …. Зебрњак и споменик на њему, види се из даљине од неколико десетина километара. Зебрњак већ је сав прекриљен од народа. Сва села кумановска и она из Скопске Црне Горе слегла су се јутрос ту. … „Здраво, живо !” — једини је поздрав јутрос.” (9)

Вукмировића је рат 1912. затекао на терену. Његов одред је формирао претходницу Прве армије. Водили су борбу на Куманову, први ушли у Прилеп, прегазили Црну Реку, ушли у Битољ и оданде кренули у Албанију. Са својим одредом борио се у Првом светском рату. После Сувобора, при гоњењу аустријских трупа, срео се са својим професором Павлом Поповићем који му је рекао: ,,До виђења у Дубровнику, али овога пута сигурно.” (10)

Споменик на Зебрњаку, подигнут у спомен Кумановске битке, саградио је архитекта, један од соколских старешина, Момир Коруновић а осликао га је сликар Живорад Настасијевић, члан Друштва уметника „Зограф“. Кула-обелиск на Зебрњаку било је најзначајније Коруновићево дело. (11) Прослава се наставила у Скопљу, откривањем споменика краљевима Петру И и Александру на Душановом мосту, освећењем заставе првих регрута из Јужне Србије, пољопривредне изложбе, … . Кнез Павле открио је оба споменика на Душановом мосту. (12) Споменици су били рад Антуна Аугустинчића.
Лист „Дубровник” пренео је из листа „Аграрна Мисао” из Београда опис прославе у Скопљу : „Велика, … поворка нашег живља из Јужне Србије сутрадан у Скопљу, била је достојан наставак оног духовног славља на Куманову. Огромна је то била поворка омладине, ветерана, инвалида, четника, жена са дјецом на грудима, сокола, младих дјевојака у народној ношњи …”.(13) Планирано је да се приликом тридесетогодишњице ослобођења приреде народне манифестације на Зебрњаку, са учешћем омладине из целе државе, са свим витешким, соколским, хуманим и другим друштвима и корпорацијама у народној ношњи. Соколи, витешка друштва су требали уз учешће војске да припреме величанствени омладински и народни слет. (14)
Одбор за подизање споменика на Куманову издавао је разгледнице. Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србије 1937. почела је соколским В покрајинским слетом у Скопљу. На слету су учествовали соколи из целе Југославије. Споменик на Зебрњаку, подигнут у спомен Кумановске битке, саградио је архитекта и старешина Савеза Сокола, Момир Коруновић. Лист Срба католика „Дубровник” истакао је значај Кумановске победе за Приморје. Објавио је сјећања В. М. Вукмировића на Балкански рат. Споменик на Зебрњаку откривен је 30. октобра 1937. а споменици краљевима Петру И и Александру на Душановом мосту 31. октобра 1937. у Скопљу.

Припремио: Саша Недељковић,
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Сјетимо се”, „Дубровник”, Дубровник, 23 Октобар 1937, бр. 39, стр.3;
2. „Прослава 25-годишњице ослобођења Вардарске бановине”, „Дубровник”, Дубровник, 3 Јули 1937, бр.23, стр.3;
3. Др. М.Д. „После Видовданског слета у Скопљу”, „Соколски Гласник”, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 1;
4. Б.С. „Видовданским слетом у Скопљу југословенско Соколство достојно је прославило 25-годишњицу ослобођења наших јужних крајева”, „Соколски Гласник”, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 3, 7;
5. Б.С. „Видовданским слетом у Скопљу југословенско Соколство достојно је прославило 25-годишњицу ослобођења наших јужних крајева”, „Соколски Гласник”, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 3, 7;
6. Ј.М.С. „Две импозантне манифестације народне захвалности”, „Ратни поменик”, Београд, октобар 1937, бр. 8, стр. 1,2;
7. В. М. Вукмировић, ,,Сјећања на Павла Поповића”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 2 септембра 1939, стр. 3, 4;
8. Ј.М.С. „Две импозантне манифестације народне захвалности”, „Ратни поменик”, Београд, октобар 1937, бр. 8, стр. 2;
9. Влад. М. Вукмировић:„На младом Нагоричану послије двадесетпет година”, „Дубровник”, Дубровник, 20 Новембар 1937, бр. 43, стр.2,3;
10. В. М. Вукмировић, ,,Сјећања на Павла Поповића”, „Дубровник”, Дубровник, 9 септембра 1939, бр.36, стр.3;
11. Зоран М. Јовановић, „Друштво уметника Зограф“, Београд, 1998, стр.85;
12. Ј.М.С. „Две импозантне манифестације народне захвалности”, „Ратни поменик”, Београд, октобар 1937, бр. 8, стр. 4;
13. „Прославе у Куманову и Скопљу”, „Дубровник”, бр. 43, 20 Новембар 1937, Дубровник, стр.2;
14. Ј.М.С. „Две импозантне манифестације народне захвалности”, „Ратни поменик”, Београд, октобар 1937, бр. 8, стр. 4;