Страст за истином о прошлости најбољи је израз животне снаге у човеку и нарочит облик његовог поштовања самог себе – записаће у “Знаковима поред пута” Иво Андрић и додаће да су “све Дрине овог света криве; никад се оне неће моћи све ни потпуно исправити, али никад не смемо престати да их исправљамо”.

Овакво разумевање повести и предосећања будућности нашег нобеловца требало би чешће да имамо на уму када тумачимо и вреднујемо улогу човека, за кога је Слободан Јовановић написао да се никада у вишевековној историји Срба није десило да неко у својој педесетој години дође у Србију, да нико не зна ни ко је ни одакле је, а да њоме завлада до своје смрти, сувереније него што је њоме ико икад владао. И како то обично бива, пошто је за живота био безгрешан, о његовим гресима, заблудама, апсолутизму се говори после његове смрти. Мада, ваљало би рећи, он, по свему судећи, смрт није признавао. Никада га нико из његовог окружења, које је циклично смењивао, кад би му засметали у акумулацији власти, није чуо да је рекао: “Кад умрем…” Говорио је: “Кад будем морао да одем.” Владао је уз начело: “После мене – ја!”

Заседање у Јајцу остаће запамћено и по томе што је књижевник Јосип Видмар, у име словеначке делегације, предложио да се Тито прогласи за маршала. Међутим, један догађај бациће историјску сенку на одушевљење којим је овај предлог прихваћен. Претходила му је Брозова одлука да, четрдесетак дана раније, самог себе прогласи за маршала. То потврђује велики број диплома полазника официрске школе, на којима се, 20. октобра 1943, потписао као “маршал Југославије”.
Понесени тим, његови послушници и чувари његовог имена и дела, кад је стварно умро – узвикнули су “После Тита – Тито”!

Из сведочења која су остала и преживела “вунена времена”, из архивских докумената, нарочито руских који се, додуше, на “кашичицу” отварају, данас је донекле могуће реконструисати истину о њему, а самим тим и наше заблуде, уз које су расле и стасавале генерације и генерације широм Југославије.

Међутим, много тога је и даље спорно. Споран је датум његовог рођења. Имао их је петнаестак. Перо Симић, наш најпознатији “титолог”, преко домаћих и руских архива склопиће чудесан мозаик о његовом фалсификовању сопствене прошлости. “Рођен је 5 – 6. или 12. марта, или 1, 7. или 25. маја 1892. у Кумровцу. Или, 10. јуна те исте године, или 6. фебруара, 6. марта, 7. или 25. маја 1893. Или, неког непознатог дана и месеца 1890, или непознатог дана и месеца 1893, непознатог дана и месеца 1894, или 25. јануара неке непознате године. Већину њих он је лично саопштавао или својеручно уписивао у своја документа.”
Споран је и кључни моменат из његове биографије – долазак на место генералног секретара КП Југославије. У књизи “Тито – тајна века”, Симић је побројао равно 16 различитих варијанти о преузимању места првог човека Партије које је он лично испричао, написао, потписао, у распону од 1937. до 1940. године. И никад, притом, није показао документ којим га Коминтерна именује за генсека.
Себе је промовисао у генералног секретара на Петој земаљској конференцији, 19. октобра 1940. године, у Дубрави крај Загреба, у кући професора француског језика Срећка Џамоње. Кључну улогу у овој промоцији одиграће Јосип Копинич, совјетски обавештајац. Тито ће га, отварајући рад овог скупа, не откривајући ни свој ни његов идентитет, поздравити као “друга Ваздуха”, “нашег госта” и “представника Коминтерне”. Копинич ће му отпоздравити као “другу Валтеру, генералном секретару ЦК КПЈ” и “у име Коминтерне” пренети делегатима “особне поздраве” Георгија Димитрова. Тако је Јосип Броз постао Тито.

Најновија документа пристигла из Москве, која је уз велике напоре успео да прибави дописни члан САНУ и дипломата, доскора амбасадор у Русији, Славенко Терзић, наговештавају да је генсек, заправо, имао мандат од Коминтерне, односно Георгија Димитрова, али не да буде челник Партије.

Од Дубраве, па до краја живота, знао је да повремено каже: “Ма, дајте! Често ток хисторије овиси о једном једином човјеку!” Очито је био убеђен да је он тај “човјек” који “изражава тежње народа” или их, уосталом, прилагођава себи и сопственој страсти да влада. Припадао је оним људима који су желели да историја личи на њих или, бар, да личи на њихове снове. То ће потврдити и својим ставовима у предстојећим, великим и пресудним догађајима, који ће на известан начин и определити будућност овог поднебља. У остварењу својих циљева служио се мистификацијама, полуистинама, демагогијом, блефовима, лажима…
Тако су готово пола века, на једној полуистини, школоване генерације и генерације Југословена, са убеђењем и импрегнираном подсвешћу да је 29. новембра 1943, у босанском градићу Јајце, формирана прва народна влада – коју је народ сам изабрао.
На Другом заседању Авноја, на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије, увођењу републике, формирању шест федералних јединица – и ударен камен темељац за увођење комунистичке власти у земљи – само две од шест делегација будућих република имале су какав-такав кворум. Из записника са овог заседања, који је публикован 1953. године, види се како су одсутни делегати проглашени присутним. Известилац верификационе комисије је био Тодор Вујасиновић, делегат из БиХ:

“Мој би приједлог био да ми поред 142 поднесена пуномоћја присутних делегата, верифицирамо не само свих 108 одсутних, већ да сматрамо вијећницима како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније!”
Председавајући Војислав Кецмановић није тражио гласање већ је закључио:
– Према вашем аплаузу, могу само констатовати да смо предлог једнодушно прихватили.

Виртуелну одлуку да се већина одсутних делегата Авноја у Јајцу прогласи присутнима, Тито претвара у лажну историјску чињеницу. Неколико месеци касније пише чланак, у коме тврди да је “на Пленуму суделовало 240 делегата из свих крајева наше земље”. Питање је зато да ли је овакво постављање темеља будуће државе судбински утицало и на њен крај?
У августу 1944. Тито се у Казерти среће са Черчилом. Пошто је у Италију стигао пре британског државника, отишао је на излет у Рим. Разгледао је Колосеум и Базилику Светог Петра. И, срео се са папом Пијем XИИ. Теме разговора са британским премијером су биле Југославија и комунизам.
Черчил: “Желео бих да вам поставим још једно питање. Зар није тачно да велики део српског сељаштва не би поздравио увођење комунистичког система?”
Тито: “Прилично сам узнемирен свим тим питањима која се непрестано постављају о комунизму у Југославији. Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести. За то има много разлога. Све европске земље после рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити друкчија.”

Черчилу је била довољна Брозова реч да неколико недеља касније убеди краља Петра Другог да смени Дражу Михаиловића, а двадесетак дана касније позове Михаиловићеву војску и “све Србе, Хрвате и Словенце” да се приклоне Титу.
Са лажним изјавама, блефирањем, дволичношћу, наставиће и када је дубоко засео у фотељу првог човека нове социјалистичке Југославије. Када је Милован Ђилас, с јесени 1953. године, почео да у “Борби” два–три пута недељно објављује серију текстова под насловом “Нови садржаји”, који су били критика бирократије и партијског монопола, тадашњег главног идеолога напали су готово сви кључни партијски и државни руководиоци. Ђилас је отишао код Тита:
– Само ти пиши, Ђидо – рекао му је Броз.

То соколовање “пиши Ђидо” завршило се избацивањем из Партије, тајним суђењем, а нешто касније и слањем у Сремску Митровицу, у исту ћелију у којој је робијао и пре рата.

Дванаест година касније, крајем јуна 1966. године, завршила се прва фаза Титове Југославије. У подлози нове политичке и идеолошке оријентације, опет је била лаж. Александар Ранковић, најоданији Титов сарадник, човек који је био готово тридесет година неприкосновена личност партијског и политичког живота, оптужен је за прислушкивање “другова из државног врха, укључујући и друга Тита”. Време ће показати да је ово била исконструисана и лажна оптужба.
– Ја који сам све прислушкивао, од Скупштине до спаваће собе, последњи сам сазнао шта ми се спрема – записаће доцније Ранковић.
На последњем сусрету, пред Брионски пленум, пред Иваном Гошњаком, Тито је рекао Леки:
– Још ћемо ми сарађивати… – и опет је слагао.
– Носио је црне наочаре, није смео да ме погледа у очи – испричао је Ранковић.
Наравно, српско руководство окренуло је леђа Ранковићу, не схватајући шта у том тренутку значи његова смена – да је он био препрека Титу, Кардељу, Бакарићу и осталим “националним поглавицама” да разграде Југославију и створе своје суверене државе.

Извор: Новости