ПОСЉЕДИЦЕ рата у Југославији, и посебно у Црној Гори биле су веома тешке, стоји, између осталог, у фељтону недјељника “Монитор” – који је рађен по књизи др Бранислава Ковачевића, крајем прољећа 2009. – Још су их више увећавале ликвидације послије рата. Разорен је грађански морал, пренебрегнут правни поредак, настрадала је окосница домаћинских газдинстава, умањена биолошка супстанца народа, промовисана сила над правом и правдом, демонстрирана је “револуционарна правда”, као врховна и неприкосновена, која је била изнад хуманизма и права, увјерена да “побједнику не суде”. Све је подсјећало на познату мисао Жан-Пола Сартра: “Пакао су други људи”.

Историчар др Бранислав Ковачевић, објашњавајући мотиве за своју књигу, између осталог, каже:

– Отварање табуисаних тема и постављање питања, ма колико било провокативно и изазовно, оптужујуће, има само један циљ – истину. Да се сазна истина о времену, збивањима, људима, земљи, њеној прошлости, жртвама и да се, посредно, подучимо и поучимо у откривању путева будућности. Слобода је у истини. Циљ, није, дакле, у оживљавању авети Другог свјетског рата, у условима када потомци, и не само они, једнострано и тенденциозно за сва зла оптужују Комунистичку партију с Брозом на челу. Уосталом, историја је показала да су на крају сви поражени. Зар је побједа над дијелом сопственог народа побједа?

У свом посљедњем интервјуу, који је дао “Монитору” (умро је 5. јуна 2009.) др Ковачевић, на питање зашто је словеначко прољеће у Црној Гори било деценијама тема о којој се “мало писало, а још мање говорило”, каже:

– Репресивна идеологија наметала је заборав ћутањем. Вријеме је да се догађаји назову правим именом, признају заблуде, злочини, иако то неће помоћи мртвима, али може бити љековито за живе… Многа документа су још недоступна историчарима и апелујем да се отворе архиви. Постојали су спискови четника и оних који су са њима одступали, али се не зна гдје се налазе, ако су сачувани. Много грађе је уништено. Можда и због тога да се никад не сазна истина. Нико неће да призна свој злочин. У Црној Гори све се смије рећи само не истина. Интересовање стручне јавности поклапа се са процесом детабуизације историје, односно питања која су до јуче била прекривена тамом. Вријеме намеће захтјев да се омогући сазнавање истине о ономе што се дешавало на југословенским западним границама у зиму 1944/1945, и у прољеће 1945. Треба утврдити истину о судбини више хиљада наоружаних црногорских четника и бројних избјеглица који су крајем новембра 1944. напустили Подгорицу. Истина се сигурно неће сазнати све док архиве остану забрављене.

У поменутом интервјуу, др Бранислав Ковачевић, износећи податке до којих је дошао у својим истраживањима, каже да у грађи о “четничким снагама којима је командовао Павле Ђуришић”, као и о дјеци, женама и старцима који су се налазили заједно са њима у колони која је кренула из Црне Горе према Словенији, наводи се да их је било 7.500, 11.000 и 12.000. “Из извора које сам користио не зна се судбина 2.500 рањеника и болесника које је Ђуришић оставио при покушају пробоја. Не зна се ни колико је четника емигрирало преко границе и нашло се под назором савезничких снага, колико их је побијено у Словенији, нити колико их је ликвидирано у такозваним маршевима смрти. Пет пута је рађен попис жртава рата, али у тим списковима нема ниједног страдалог четника! Они једноставно не постоје.”

На историјска питања зашто су црногорски четници кренули на далеки пут и ко је наредио њихову ликвидацију на западним границама, др Ковачевић, одговара:

“Одлуку о напуштању Црне Горе донио је Павле Ђуришић, заједно са својим Националним комитетом, на позив Драже Михаиловића. Та одлука је почивала на погрешној процјени да ће се савезници искрцати и сукобити са снагама народноослободилачког покрета, односно да ће доћи до сукоба између СССР и западних савезника. Уз то ширила се пропаганда да партизани убијају све који су сарађивали с окупатором.

ВИСОКА ЦЕНА СУКОБА

ПАРТИЗАНСКО-четнички сукоб није био само идеолошки, већ и генерацијски, класни, грађански, братственички, лидерски, сеоско-градски, племенски, престижни… У њему се назирала могућност за промјену дотадашњег положаја, нарочито оних који су били на маргинама живота: очито је било настојање да се измијени дотадашњи систем вриједности и заузме нова позиција у друштву. Све су то били изазови којима се хитало у сусрет без обзира на цијену коју је требало платити. А она је била веома висока.

–Тачно је да се не зна ко је формално од југословенских главара издао наређење за ликвидацију тих људи који су се предали или од стране Британаца изручени пошто су четири дана раније, 15. маја 1945, обустављена непријатељства и предано оружје, а они су се налазили у логорима западних савезника, односно Британаца и рачунали да је за њих рат завршен. Међу њима је било и ратних злочинаца и доказаних сарадника окупатора, али највећим дијелом људи ни кривих ни дужних, које је завела пропаганда о комунистичким злочинима и одмазди и који су жељели да дијеле судбину својих родитеља, мужева, браће, сестара… Одлуку о ликвидацији могло је да донесе само највише партијско и војно руководство побједника.

“Указивањем на узроке страдања”, наводи даље др Ковачевић, “ни у чему се не оправдавају поступци Британаца и одмазда партизана. Напротив! У питању су непримјерени и ничим оправдани злочини. То потврђују бројни документи и свједоци. Према ратном праву заробљеници се не смију убијати без суђења. Док се намеће безброј логичних питања о тим догађајима, одговор је само један – убила их је политика. Неко мудар већ је рекао да је убиство једног човјека злочин, а убијање великог броја људи – политика”.

Др Бранислав Ковачевић је, попут његовог словеначког колеге др Митје Ференца, који је апеловао посебно на власти у Црној Гори, али и у осталим бившим југословенским републикама, да отворе архиве, али и остваре сарадњу са словеначким властима које откривају и обиљежавају гробнице, испало је аманетски, оставља поруку “да нико нема право да таји нешто што се догодило, тим прије што ни налогодавци, ни егзекутори више нису на власти, већина ни у животу”.

“Даљим одлагањем”, поручио је црногорски историчар, “ништа се не добија, али се постиже супротан ефекат од жељеног. Зар шездесет и више година послије трагичних догађаја породице убијених немају право на истину? То је несумњиво болно питање. Садашњи властодршци немају никакве везе са почињеним недјелима. И зашто онда одлагати право на истину?!… Стога још једном истичем потребу да се што прије отворе архиви, да се учини доступном сва документација која може указати на судбину тих људи. Ако је раније власт плански и смишљено репресивном идеологијом уливала страх и наметала заборав ћутањем, актуелна власт не носи такву хипотеку, и баш због тога у име хуманизма и свељудских вриједности, у име идеје слободе, истине и правде неопходно је сазнање о свим тим догађајима, ма колико било болно и тешко. Дух времена прописује нове стандарде и ту чињеницу требало би прихватити без противљења и опирања, уз толеранцију и подједнако поштовање традиционалног и новог. Истина је у цјеловитости, не у фрагментима. Истина – једино достојанство.

(наставиће се)

Аутор Саво Греговић, “Новости”