Разговарао: Горан Киковић (“Глас Холмије”)
Немања Девић је рођен 1989. у Смедереву. Основну школу и гимназију завршио је у Смедеревској Паланци. Студије историје уписао је 2008, на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. Основне и мастер студије окончао је 2013‒2014. на Катедри за историју Југославије. Године 2020. докторирао је на истом факултету, са темом Партизански покрет у Србији 1941‒1944. године.
Као студент, радио је на попису жртава Другог светског рата у Шумадији, ангажован на пројектима Музеја жртава геноцида и Комисије за тајне гробнице при Министарству правде Републике Србије. Сарађивао је у изради изложби Јунаштвом у славу, српски војник у Првом балканском рату 1912. и У име народа, репресија у Србији 1944‒1946, а током 2021. и у изради сталне поставке Народног музеја у Ваљеву, на темама које се односе на период 1941‒1945. године.
Аутор је око 40 научних радова, од чега шест монографија. Пре дипломирања објавио је две монографије: Истина под кључем, Доња Јасеница у Другом светском рату (2008) и Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944. (2012, у коауторству са др Срђаном Цветковићем). За своју прву књигу, која је садржала и јединствен списак свих ратних жртава у једној локалној средини у Србији, добио је 2009. награду „Драгиша Кашиковић“. Током 2015‒2016. објавио је двотомну монографију Смедеревски крај у Другом светском рату. Потом је приредио и изворе значајне за проучавање последње ратне године у Србији: Александар Милошевић, Српска прича, сећања из рата и револуције 1941‒1945. (2018) и Озна, репресија комунистичког режима у Србији 1944‒1946, документи (2019, са др Срђаном Цветковићем). У коауторству са др Бојаном Димитријевићем (2020) објавио је и монографију Босанска голгота, слом снага ЈВуО у Босни 1945. године. Коначно, током 2021. на основу истраживања везаних за израду његове докторске дисертације објавио је још две монографије: За партију и Тита. Партизански покрет у Србији 1941‒1944. и Партизани у Србији 1941: ослободилачки или револуционарни рат.
Током студија био стипендиста Српске народне одбране (СНО) из САД и Службеног гласника Републике Србије. Од 2018. запослен је у Институту за савремену историју. Примарна област његовог стручног интересовања јесте историја српског народа у Другом светском рату.
КИКОВИЋ: Уважени историчару Девићу реците нам нешто о Вашем истраживачком раду, јер је познато да сте још од студентских дана радили на попису жртава Другог светског рата у Шумадији, а били сте ангажовани и на пројектима Музеја жртава геноцида и Комисије за тајне гробнице при Министарству правде Републике Србије. Шта сте у тим првим Вашим истраживањима утврдили што се тиче грађанског и братоублиачког рата у Србији 1941-1945. године?
ДЕВИЋ: Ради се о теми која је дуго била потискивана или једнострано приказивана, како у историографији, тако и у кинематографији, књижевности, уметности. ”Четник”, то је деценијама био синоним за насилно, назадно, примитивно, издајничко, злочиначко. Партизани су у исто време приказивани као прогресивна снага, која је предњачила у ослободилачкој борби, али и у еманципацији жена, мањина, чак по данашњим мерилима и сексуалних мањина. У делу јавности, поготово међу припадницима старије генерације из некадашње ниже -средње класе (средња класа је у међувремену ишчезнула), део тих стереотипа је опстао и до данашњих дана. Но историјски извори дају нам комплекснију слику, која је у времену окупације и грађанског рата била далеко од црно-беле. Примера ради, из тих мање познатих или дуго скриваних кутија са документима открићемо и природу левих скретања и партизанских злочина, неретко вршених и на националној основи, но и стратешких контаката са окупатором – поменимо само Мартовске преговоре из 1943. Зато је за основно упознавање са периодом 1941-1945. неопходно и ишчитавање докумената, по могућство што шире провинијенције, и партизанске и четничке и окупаторске. Они нам допуњавају, а некада и коригују породично предавање, које у досезању истине не сме да се сведе само на ”причао ми деда”. С друге стране, теренска истраживања и казивања савременика допуњавају и појашњавају архивску грађу и доприносе да се верније дочара ратни амбијент. Дакле, то је основни закључак, да се треба обратити што разнороднијим изворима, ослободити се предрасуда и на прошлост гледати што отворенијих очију. Када тако приступите, и ослободите се подела којима смо иначе склони, и регионалних и братствених и политичких, то ће вас учинити мање острашћеним у приступу. А то је корисно и за данашње време и превазилажење подела на ”родољубе” и ”издајнике”.
КИКОВИЋ: Господине Девићу као што се може видјети из онога што сте до сада написали и објавили бавите се у највећој мјери периодом Другог свјетског рата и односима два антифашистичка покрета – партизанског и четничког. Шта нам за наш часопис Глас Холмије можете рећи укратко о сличностима и разликама та два покрета ?
ДЕВИЋ: Мислим да је сличности мало, осим основне жеље за слободом припадника оба покрета, која се 1941. исказала током општенародног устанка. Недуго након те, морамо рећи плодоносне сарадње, дошло је до раскола и историјског раздвајања, чије последице осећамо и данас. Партизанске снаге, предвођене комунистима, одлучиле су се за револуционарно освајање власти, распиривање грађанског рата, а после 1945. и за спровођење своје националне политике, која је имала тешке последице по српски народ – од промене политичке културе, до наметања вештачких граница које су опстале и деценијама касније. Коначно, измењена је и српска хијерархија вредности, и ми више нисмо исти народ као пре 1945. Погледајте то на микро примеру: некада су вам се у селу око свега консултовали учитељ и свештеник. Дакле, зрелији људи, који су боље знали и даље видели. Онда је дошла 1945. и на власти су се устоличили скојевци без икаквог политичког, али и животног знања. Тад настаје један велики дисконтинуитет у српској историји, чије последице данас живимо. Немојмо да нас чуди да на развалинама тог система наместо учених и мудрих предност имају партијске књижице и они са купљеним дипломама. Поставља се питање, а које рекао бих нема много смисла у промишљању историје, шта би било да је друга страна однела победу у грађанском рату. Да ли би било злочина над комунистима да су четници формирали власт? Би, засигурно. И имали би низ грешака, као што их је имала и Краљевина Југославија. Међутим, знамо да се тада не би ломила кичма средњој класи, нити би се вршио обрачун са националном интелигенцијом. И не би стварали македонску или црногорску нацију.
КИКОВИЋ: Уважени историчару Девићу објавили сте књигу ”За Тита и Партију” која се бави како и наслов каже ”За Тита и Партију”. Шта су све људи били спремни да ураде у име те крилатице? Објасните за наше читаоце детаљније о чему се ради.
ДЕВИЋ: Заправо, наслов је ”За партију и Тита”. Кроз ту малу игру речи, хтели смо да укажемо и на чињеницу да садржај те књиге не одговара уобичајеним хроникама револуције. Али ако директно одговарам на Ваше питање, мислим да је важно да нагласимо да партизански покрет у Србији није исто што и та организација и војска у Црној Гори, а камоли у Хрватској или Словенији. Затим, да су се у партизанима бориле и разне категорије становништва: и авантуристи и бунтовници с разлогом, и сепаратисти и стварни борци за социјалну правду, и родољуби одрасли на причама о Колубари и Мојковцу и револуционари из школе Коминтерне. Већина њих пошла је 1941. ношена племенитим идејама, о слободној и нешто праведнијој отаџбини, али су радом искусних политичких комесара током година ратовања нажалост, исто тако у великој већини, постали борци за разградњу српске отаџбине. Представљено им је да њихов непријатељ није у Берлину и Загребу, него у Берлину и Београду. Један документ с краја 1944. преноси језиву партијску инструкцију: ”Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може да буде добар комуниста”. У Црној Гори тај обрачун имао је највеће размере и ми знамо за многе тужне случајеве братоубиства или оцеубиства у име комунистичке идеологије. И сам Тито ће онда победоносно ускликнути да је успео да створи идеолошку војску: ”Наша рука није задрхтала ни кад је пуцала на оца”.
КИКОВИЋ: Објавили сте значајну књигу у коауторству са историчарем др Бојаном Димитријевићем (2020) и монографију Босанска голгота, слом снага ЈВуО у Босни 1945. године. Имајући у виду да су у тој Босанској голготи страдали и Васојевићи односно Беране и Андријевица можете нам нешто детаљније рећи о тој голготи за Глас Холмије?
ДЕВИЋ: Страдање мог завичаја, Шумадије и Поморавља, у Босанској голготи 1945. било је стравично. Само из мог села погинуло је 26 људи, који се и данас већином воде као нестали, било је случаја да погину и по три брата из исте куће. Зато је тај велики марш ЈВуО и био назван новом српском голготом, као што је голгота била и повлачење преко Албаније 1915. Али сви ти људи били су забрањени, оклеветани, потом и безмало заборављени. Њима смо колега Бојан Димитријевић и ја и посветили ту књигу. Као што је познато, радило се о планском повлачењу главнине равногорске војске пред наступајућом Црвеном армијом и партизанским снагама. Повукли су се најпре ка истоку, па северу Босне, а затим доживели велику погибију. Црногорци, који су сразмерно броју становника поднели највеће жртве у тој ”одступници”, и бројем и сојем, најпре су умирали од зиме и тифусних мука, а онда скупа са браћом Херцеговцима у априлу 1945. у огорченим борбама са усташама и партизанима на Лијевча пољу. Шумадинци и друге јединице из Србије слом су доживели маја 1945. у борбама на Зеленгори. Много је заборављених јунака из тих борби, као што је много и неопојаних масовних гробница у којима леже њихови посмртни остаци. Зато је наша књига била тек почетак овог истраживања и сликање општих контура те трагедије, коју додатно треба описати пописом жртава, истраживањима с терена и ексхумацијом масовних гробница, не би ли кости жртава нашле свој мир. Посебно скрећем пажњу на истраживање масовне гробнице крај Миљевине, у којој по свему судећи леже посмртни остаци хиљаде жртава погубљених маја 1945. године.
КИКОВИЋ: Шта можете да поручите нашим читаоцима има ли помирења између потомака четника и потомака партизана и какву будућност по Вашем мишљењу очекује Србе на Балкану? И на крају питамо савког нашег саговорника какво је Ваше мишљење о нашем часопису Глас Холмије?
ДЕВИЋ: Мислим да је неопходно да порадимо на саборности, то је термин који је значајнији од националног помирења. Од Другог светског рата прошло је 80 година, мноштво је написаних и објављених књига на ту тему из пера историчара, сада је потребно да извучемо историјске поуке и са сваког места сећања на ове догађаје кажемо оно што комунисти нису смогли снаге да завапе: никад више брат на брата. То ће бити изузетно важан закључак за времена која долазе, јер поделама смо и даље склони, а и наши непријатељи понекад умеју да вешто замешају карте и искористе те склоности. Морам да кажем да нисам оптимиста да ће тај процес сабирања бар око основних идентитетских симбола – православне вере, ћириличног писма, епске вертикале – тећи и брзо и једноставно. Али за утеху је то да ми успевамо да градимо саборност у кризним временима, а времена која су пред нама дефинитивно неће бити лака. Као дечак памтим бомбардовање из 1999. и сећам се да су ретки били моменти да свој народ видим у тако добром и виталнијем издању. Тако и током поплава 2014, ми смо иронијом историје изгледали боље него у временима благостања. У Републици Српској и на Косову и Метохији више нема подела на четнике и партизане – заједничка борба за опстанак све их је избрисала и извидала ране. То је било видљиво и током литија у Црној Гори, где су се под барјаком Светог Саве и Светог Василија окупили унуци бивших четника и бивших партизана, са истим ускликом: не дамо светиње. У том процесу, подсећања на старе вредности, али и њихове употребе у савременом добу, налазим и улогу ”Гласа Холмије”. И искрено вам честитам на храбрости и посвећености у раду на развијању српског интегрализма.
