ОТКОПАВАЊЕ истине у Србији је, дакле, започето. Све жртве добиће право на гробно мјесто. Ускоро би требало да се оствари тјешња сарадња са словеначким властима ради откривања и обиљежавања гробница у тој земљи, у којима су страдали становници Србије. Војници и цивили. И то, након што је свијет обавијештен да је Други свјетски рат завршен.
А да ће бити и те како потешкоћа у том обимном и сложеном послу, не само када је у питању Србија, потврдио је историчар др Бојан Б. Димитријевић:
– Откривање истине о свим догађајима послије Другог свјетског рата, нажалост, неће ићи нимало лако, јер једноставно не располажемо адекватном архивском грађом. У то сам могао да се увјерим и као члан комисије за проналажење гроба генерала Драже Михаиловића. Пред крај и непосредно послије завршетка рата није ни вођена адекватна архивска грађа. Затим је услиједило и систематско уништавање докумената у два таласа, одмах послије рата и касније у времену слома Ранковића. И даље могу да се пронађу одређени небитни подаци о раду тајних служби, али не и докази о убиствима. Плашим се да нећемо наћи документоване потврде о свим злочинима.
А како се бар приближно може доћи до имена страдалих, како у Словенији, тако у Србији, Црној Гори, Босни и другдје, током Другог свјетског рата, као и послије његовог завршетка, показује предлог историчара Предрага Марковића. Он сматра да је попис становништва прилика за то.
– Никад нисмо пописали наше жртве. Државни попис има разноразне рубрике, међу које бисмо могли да уврстимо и рубрику – жртве у ратовима. У сваку кућу ће тада ући статистички обучени људи и то је права шанса да се тај посао квалитетно уради. И да најзад престанемо да лицитирамо бројевима – сматра Марковић.
Марковић даје предлог за Србију. Зар исто не може бити урађено и у свим бившим југословенским републикама, односно тамо гдје је то потребно.
Аутор овог фељтона забиљежио је шта су о овоме говорили, пре смрти, неки наши знамјенити ствараоци.
Пјесник Слободан Ракитић је тврдио да смо дуго живјели с дубоко закопаном истином о невиним жртвама комунистичког терора послије Другог свјетског рата. “А ћутање”, говорио је он, “о тим жртвама је њихова друга смрт и још већа неправда. Јер ћутање је стално умирање… Нема већег гријеха него не сахранити мртве и не знати ни гдје су им гробови. То је и морални и Божји закон.” Академик Милорад Бата Михаиловић, један од највећих српских сликара који је живео у Паризу, наглашавао је да би био гријех да се то питање запостави, обесмисле разлози и гробови не обиљеже. Јер, “убијени су људи који припадају једном народу. На тај начин је и народ убијен с њима. Никад народ није сам измислио своја политичка мишљења, него моћнији од њега, они који владају, који су га тјерали да изабере пут… Гријех је да не оставимо траг својим мртвима. Јер наши мртви никада нису били против народа.”
А шта ће се дешавати по овом питању у Црној Гори, о чијим грађанима, који су махом ликвидирани, када је већ рат био завршен, по словеначким планинама, јамама и јаругама, о којима говори ова књига? Редосљед би требало да буде исти као и код Словенаца, и као у Србији: на потезу су држава, објективни историчари, како би коначно била исписана једна овећа страница која недостаје у уџбеницима историје. И овдје и у цијелом региону, како данас називају екс-Југославију. Страница која значи и крај подјелама и новим неспоразумима који на партизанско-четничкој подјели почну редовно када дође до неких других невоља, које с прошлошћу и немају везе. Али, као да је ово – бар до сада – било тако идеална матрица за свађање и диобе. Коришћена редовно у дневнополитичке сврхе, што је колико жалосно, толико и трагично за народ који себе сматра виолентним и спремним за живот у друштву народа који су одавно помирили своје ратне противнике.
Видак Рајовић, из Краља у андријевичкој општини, који је “од села до села” биљежио имена изгинулих у крвавом грађанском рату од 1941. до 1945, у уводу у своју књигу “Васојевићи без краља и отаџбине”, поводом братоубиства, неокајаног гријеха, “затамњења које се преноси с кољена на кољено”, каже: “Партизани погинули од 1941. до 1945. у послијератном периоду забиљежени су, славом овјенчани, подигнути су им споменици на мјесту погибије, гробови окићени цвијећем и вијенцима, а штампа је славила њихова дјела.
“Насупрот томе, сваки погинули четник убијен је по два пута: први пут стријељан од партизана, а други пут је забрањено законом да се помиње његово име, да му се обиљежи гроб… Гробови су остали без имена очева. Диктатуром је требало избрисати свако име и убиједити најближе чланове фамилије да ти људи нису ни постојали.”
У војном и политичком врху оба сукобљена покрета налазио се знатан број људи из Црне Горе. У најужем руководству Народноослободилачког покрета били су: Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Светозар Вукмановић Темпо, Митар Бакић, Арсо Јовановић, Рифат Бурџовић, Велимир Терзић, Саво Оровић, Пеко Дапчевић, Радован Вукановић, Сава Ковачевић Мизара, Будо Томовић, Блажо Јовановић, Саво Бурић, Божо Љумовић, Перо Ћетковић, Љубо Вучковић, др Нико Миљанић, др Обрен Благојевић, Радоје Дакић, Велимир Јакић, др Симо Милошевић, Драгиша Ивановић, Андро Мугоша, Ђоко Пајковић, Стојан Церовић, Никола Лекић…
У четничком покрету Драже Михаиловића црногорске јединице представљале су њен најборбенији дио. У њему су се налазиле истакнуте војне личности, као што су генерал Блажо Ђукановић, пуковник Бајо Станишић, мајор Ђорђије Лашић, капетан Павле Ђуришић, мајори Захарије Остојић и Мирко Лалатовић, Милан Бандовић, Лука Балетић, Саво Вукадиновић, Љубо Вуксановић, Јаков Јововић, Арсо Петровић, Бећир Томовић… Према томе, оба покрета су била у знатној мјери заступљена кадровима из Црне Горе, и то истакнутим личностима. Све је то продубљавало неспоразуме и сукобљавање, јер су се многи у почетку неопредијељени поводили за истакнутим појединцима или су због њих прелазили на “другу страну”, без јасног програмског или идејног опредјељења. Посматрано у том контексту, може се, донекле, схватити однос црногорских партизанских јединица према заробљеним црногорским четницима, али не и оправдати.
ЗЛОКОБНИ ЋУД И МЕНТАЛИТЕТ
“ОД Јевреја смо морали научити да наши, властити мртви, морају прво бити побројани”, упозорава прослављени редитељ Емир Кустурица. “По сваку цијену, без обзира на идеолошку страну којој су припадали. Ако су се уопште приклањали супростављеним идеологијама и били у могућности да бирају страну”.
“Тада се не би могло десити да се лицитира са бројем мртвих у Јасеновцу. Зато, праве чињенице о овом ужасном логору читамо из енглеских уџбеника јер је ‘на овим просторима’ сав тај ужас релативизован, замагљен лицитирањем бројем убијених… Нема сумње да су комунисти послије Другог свјетског рата чинили злочине, али је мој став да се зло догађало прије због нашег менталитета и ћуди, него због идеологије. Најпрецизније, убијали су због идеологије наслоњене на нашу злокобну ћуд.”
(наставиће се)
(аутор Саво Греговић, “Новости”)
