ПАРЛАМЕНТАРНА скупштина Савјета Европе (ПССЕ) усвојила је још 1996. резолуцију 1096 о мјерама за демонтирање насљеђа бивших комунистичких тоталитарних система. Ова резолуција је значајна зато што је претеча свих осталих докумената. Па је тако ПССЕ, на засиједању одржаном 23-27. јануара 2006. године на предлог клуба Европске народне странке, осуђујући злочине тоталитарних комунистичких режима, чијим жртвама је исказано саучешће, разумијевање и признање, донијела Резолуцију 1481 о “потреби за међународном осудом злочина тоталитарних комунистичких режима”. Ова резолуција има 14 тачака.
Европски парламент је 2. априла 2009. године усвојио Резолуцију о европској савјести и тоталитаризму, којом је одао признање свим жртвама тоталитарних и недемократских режима Европе. Ево и једног од чланова ове Резолуције Европског парламента:
“Европа неће бити уједињена, осим ако је могуће да формира заједнички преглед историје, признајући нацизам, стаљинизам и фашистичке и комунистичке режиме као заједничко насљеђе и изнесе поштене и темељне расправе о тим злочинима у прошлом вијеку”.
Ова и друга документа, захтјеви историчара и других објективних истраживача и, наравно, оних који траже гробове својих, изазвали су бурне расправе у региону, како данас политичари популарно називају ексјугословенски простор. У Србији је, прије неколико година, увелико кренула прича, прво о једном гробу (Драгослава Драже Михаиловића), а потом о десетинама хиљада тајних и неоткривених гробова и гробница остатака четничких формација, али и цивила, антикомуниста, који су стријељани, као и они у Словенији, по свршетку Другог свјетског рата.
Но, разлог за песимизам бацају изјаве појединаца, високих функционера НОП-а, што живих што већ упокојених, који и за Дражу и за оне који су били његови саборци, али и симпатизери и даље имају, или су само имали једну ријеч – издајници. Тако, на примјер, усред приче о масовним гробницама у Србији, пред смрт, Јово Капичић, послијератни начелник београдске Удбе, замјеник Александра Ранковића на питање да ли је знао гдје је Дражин гроб, казао је:
– Не знам, а и да знам, не бих никада никоме то рекао!
Право на гроб увелико траже они мање познати, којима је једино суђено по кратком поступку, па је, тако, Србија, као и Словенија, једна од већих гробница послијератне, Титове Југославије.
А шта о том времену, ликвидацијама које су услиједиле послије окончања највећег рата у историји човјечанства, који је на нашим теренима имао изразито грађански карактер и братоубилачку димензију, тајним гробницама и праву на вјечно почивалиште, рекли су угледни историчари, писци, политичари, културни и јавни радници.
Славиша Губеринић, члан Управног удружења “Открићемо истину”, подсјећа да је “Црна Гора предала апликацију за чланство у ЕУ, зар не? Када се Црна Гора суочи са својом комунистичком прошлошћу, која је несумњиво дио наше прошлости, флоскулу и послије Тита Тито замијениће друга и послије Тита – злочин. И да додам како је то једном неко паметан рекао: Како то да се по Брозу не зове његово родно село, а звао се главни град Црне Горе?”
– Тачно је да је било тих злочина и да данас осјећамо њихове посљедице. Треба бити опрезан са бројем жртава са којима се свакодневно спекулише. То су озбиљне и осјетљиве ствари којима се наука суштински и није бавила. Али добро је да се покренула та тема у стручној и интелектуалној јавности – казао је историчар Никола Самарџић.
– Историја се не може промијенити – сматра професор Милан Божић. – Може се, међутим (неко ће патетично рећи у име достојанства, а ја бих рекао у име здравља нације) ствар изнијети на видјело, а да се људи достојанствено покопају. Све то треба да се обиљежи на начин да будуће генерације памте и да не понове, без обзира на то што историја има перверзну особину да се често понавља.
– Масовно зло је чињено 1944–1946. и 1948-1953. године, али је остало до наших дана – сматра Јовица Тркуља, професор Правног факултета у Београду. – Његови трагови су, између осталог, масовне гробнице у којима су тајно, без суђења ликвидиране десетине хиљада људи. Те тајне гробнице су својеврсни археолошки биљези времена зла. Чељуст тог зла зјапи над нашим судбинама и уколико се не затвори или бар не премости, пријети да постане провалија наше будућности. Објелодањивање недјела власти послије Другог свјетског рата је важна мисија у откопавању истине и откривању скривене историје… Ма колико то било болно, морамо се суочити са истином: колико је људи било ликвидирано, гдје су покопани, ко су виновници тих егзекуција. Ваља нам изаћи на крај са минулим мрачним временима, овладати прошлошћу која је господарила нама, а и даље би, уколико се не овлада њоме.
Портпарол тужилаштва за ратне злочине Србије Бруно Векарић сматра да “сваки злочин из прошлости треба потпуно да се расвијетли, и то је обавеза сваке, па и ове генерације. Држава мора да има пијетет према свим жртвама без обзира на њихове идеолошке ставове и политичку оријентацију које су имале за живота”.
Грађански рат од пре седам деценија не може се завршити без националног помирења, испричао је пред свој одлазак на онај свет, аутору овог фељтона, професор међународног права Радослав Стојановић.
– Истина о том грађанском рату је предуслов да би друштво могло нормално да настави да живи. Кад се заврше међународни ратови, војске се повуку свака у своју земљу, а кад се заврше грађански ратови, комшије остају да живе заједно. Објављивање свих чињеница из тог времена је добро јер је нужно да се открије све што је произвело грађански рат и сва зла до којих је тај рат довео – рекао је Стојановић.
Занимљиво је размишљање на ову тему једног историчара из такозване старије гарде. Венцеслав Глишић, подржавајући све напоре да се дође до истине, замјера младим историчарима што се темељније, озбиљније, студиозније не баве том темом. “Ваш задатак, поручује он колегама, није да утврдите научну истину, већ да изнесете тему на расправу, и то радите успјешно. Историчари морају да дају документовану надоградњу, да потпуно истраже то питање. Суштина је да се попишу имена жртава и тако да се дође до тачног броја, а не да се лицитира са бројем жртава.”
Умјетници, писци, сликари и други, неријетко су својим дјелом улазили у то зло вријеме, освјетљавајући фрагментарно “ријеке мука”, али и дајући универзалне поруке из братског страданија на просторима друге Југославије.
– Злочин је злочин – констатује драмски писац Синиша Ковачевић. – Али у хришћанском смислу, злочин је још тежи ако га почине побједници. Већа одговорност је пред онима који имају у руци сву моћ, и нож и погачу. На онима који пресуђују. Теже се прашта побједницима… Вријеме је да се подвуче црта. Да се отворено прича о свим четничким, али и партизанским злочинима. Да се жртве у гробу изједначе, да би њихови потомци могли у очи да се погледају и изљубе. Сва стратишта треба да се открију и обиљеже да би будућа дјеца расла без баласта који су им оставили очеви и дједови. Све оно што ми не урадимо сада, наша дјеца и унуци мораће сјутра…
“Ко може, уопште, да брани став да било ком човјеку не треба да се зна гдје је сахрањен”, пита се Драгослав Михаиловић, познати писац. “То није политичко већ људско и универзално питање. Откривање тих незнаних јама створило би невидљиву забрану да се сличне ствари било када у будућности понове. Без обзира на политичку боју покојних људи, достојно обиљежавање њихових гробова представљало би обећање ове генерације да се тако нешто више никада неће поновити.”
(извор: Саво Греговић. “Новости”)
