“Милован Ђилас је у то вријеме”, пише Николај Толстој у својој књизи “Министар и покољи”, “био рангом високи функционер у Титовом Политбироу и један од његових најдражих сарадника. Иако тада није имао директне везе с највећим масакрима, у више прилика је јасно дао до знања колико му се они гаде и колико је огорчен.”
Толстој наводи Ђиласове ријечи: “Наши непријатељи, који су сарађивали са завојевачем или су своје судбине повезали с фашистичким снагама – четници, усташе, домобрани и словенски домобранци – такође су заједно с Њемцима, положили оружје. Неке од тих група пробиле су се до Британаца у Аустрији, а ови су их пак предали натраг нама. Сви су били убијени осим жена и младих људи испод осамнаест година. Тако нам је, барем, у то вријеме било речено у Црној Гори, а исто сам чуо и од оних који су судјеловали у тим бесмисленим, гњевним одмаздама. Та су убијања била потпуно махнита. Колико је било жртава? Према ономе што сам ја у пролазу чуо од неколико функционера запослених у сређивању рачуна, број прелази двадесет хиљада – но врло вјероватно се радило од нешто мање од тридесет хиљада људи, укључујући све три наведене скупине. Били су убијани одвојено, свака скупина на оном терену гдје је била ухваћена. Годину или двије касније било је притужби из Централног комитета Словеније да имају проблема са сељацима из тих крајева јер су подземне ријеке на површину избацивале лешеве. Причали су такође да се хрпе лешева трулећи надимају у својим плитким масовним гробницама, тако да се чинило да тло дише.”
Осим што је признао да су се масакри несумњиво догодили, Ђиласа је, како наводи Толстој, бринуло и питање одговорности.
“Ко је издао наређење за то масовно уморство”, пита се Ђилас. Ко га је потписао? Не знам. Вјерујем да писмено наређење није ни постојало. С обзиром на структуру моћи и на хијерархијски начин издавања наредби, нико није могао спровести такао важан подухват без одобрења с врха. Превладавала је атмосфера освете. О томе није одлучивао Централни комитет. А што ако и јесте? Нема сумње да би Централни комитет слиједио одлуке оних на власти. Ионако никада није било гласања. И ја бих се сложио – вјероватно уз одређено сустезање, које, међутим, не би угрозило моју револуционарну постојаност, моју оданост Партији и моју солидарност с вођством. Као да и није постојала правда, истина и милост изван идеологије, Партије и покренутих маса, као ни изван нас вођа који смо представљали њихову бит! Никада о томе нисмо разговарали, ни у Централном комитету, ни приватно. Једном, док смо водили детаљни разговор – наравно, након сукоба са совјетским руководством 1948, споменуо сам како смо тада отишли предалеко, јер су се међу убијенима налазили људи који су бјежали из искључиво идеолошких разлога. Тито је одмах оштро одговорио, као да је већ одавно дошао до коначног, но ипак врло неугодног закључка: – Ставили смо на то тачку, једном заувијек! Уосталом уз онакве судове…
Милован Ђилас, као један од најближих сарадника Јосипа Броза и револуционар којега су оптуживали и за неке егзекуције које је лично извео током рата на подручју Црне Горе, покушавајући да објасни “словеначки феномен” у контексту “револуционарног времена”, не скрива да су побијени невини. Wартиме наводи Ђиласове ријечи:
…”Сигурно је да је међу убијенима било и оних које би и најстрожи и најнеправеднији суд поштедио. Али ратови, а специјално револуције и контрареволуције се важу према догматским и идеолошким критеријумима. Критеријумима који у поступку истребљења постају страст и пракса, навика и врлина. Особа је крива не зато што је можда учинила нешто, него једноставно што је припадала нечему. Бијес и мржња су важни чиниоци у тим одлукама, али не и одлучујући. За те људе је правни поступак изгледао бесмислен, осим у спектакуларним процесима гдје се радило о вођама...”
У словеначким шумама партизани су одмах послије Другог свјетског рата убијали војнике њима непријатељских формација: српских, црногорских, словеначких, хрватских, али и цивиле. Од стратишта и масовних необиљежених гробница по словеначким шумама и јаругама у Црној Гори највише се чуло за Зидани Мост, у Хрватској за Блајбург, Србији и Словенији за Кочевски рог. А сви заједно су метафоре великог страдања, цивилних и невиних југословенских грађана, што представља морални пораз политике најужег руководства Народноослободилачког покрета, који никад није био признат и објелодањен.
У разговору 1979. године за Енцоунтер о жртвама насилно враћеним у Југославију (Вицтимс оф Репатриатион) на питање новинара Георгеа Урбана, који је желио да сазна судбину Југословена које су предали Енглези, Милован Ђилас је упорно понављао бројку од 20.000 до 40.000.
– Можда би било најприкладније – наводи Енцоунтер – завршити овај разговор с темом која је узбуркала јавно мњење у Британији у задњих неколико година – присилна репатријација руских и југословенских избјеглица од стране британске власти у прољеће и љето 1945. Околности, боље речено чињенице, о присилној репатријацији први је изнио најаву Александар Солжењицин у свом дјелу Архипелаг Гулаг. До још већег публицитета и још упорнијег истраживања је дошло кад је Ницолас Бетхелл објавио књигу “Последња тајна”,. Још веће интересовање, на исту тему, изазвао је Николај Толстој објавивши књигу “Жртве Јалте”. Политичари и државни службеници који су направили одлуке у то вријеме остали су шутећи. Све до Солжењицинова открића јавност је била држана у мраку. Чињенице су сада већ толико познате да би их било сувишно понављати. Допустите да вас једноставно упитам да ли сада мислите да је присилна репатријација 20.000-40.000 Југословена била исправна.
Ђилас: – Не, није! Велика већина људи које су Британци присилно вратили из Аустрије, били су обични сељаци. Нису никог убили. Сав њихов злочин је био страх пред комунизмом и гласине о комунистима. Њихова једина мотивација да напусте земљу била је паника. Да су нам Британци предали “квислиншке” вође као Недића и полицијске агенте који су заједно с нацистима мучили и убијали људе, или су то сами радили, не би се постављало питање моралности британског поступка. Али то нису направили. Они су присилили на повратак сву силу људи, а то је било потпуно погрешно.
Њихов број се рачуна чак на 40.000?
– Не мислим да је био тако велик јер смо многе четнике и четничке симпатизере ухватили на тлу Југославије, прије него што су имали прилике избјећи у Аустрију. Али Британци су имали засигурно 20.000 до 30.000 у њиховим рукама. Велик број се односио на Русе-Козаке и Власовце, које су Британци такође репатрирали, неке у непосредну смрт, друге у споро умирање у совјетским логорима.
(Наставиће се)
(аутор Саво Греговић, “Новости”)
