Пише: Проф.др Марко Кнежевић

Да би искључио свој субјективизам као рођак, обрађујући текст о Митану, потенцирао сам само оно из расположиве грађе што су други рекли и написали о њему.

Митан припада плејади најугледнијих, најистакнутијих и најзаслужнијих људи у Велици и Горњем Полимљу. Рођен је 1884. године у имућној породици, од оца Рада и мајке Илинке, рођене Раденовић. Стасавао је и васпитан у духу и на традицијама дома који је, како пише публициста и књижевник Будо Симоновић, од давнина давао људе од части и угледа, барјактаре и паметаре, четовође и официре, јунаке и племенске прваке. Као младић из питоме Величке долине доспио је до Цетиња и Котора, па се вратио у родни крај и постао капетански писар код тадашњег чувеног племенског капетана Сава Пауновића. Једно вријеме га и замјењивао и тако догурао до столице предсједника величке општине, а потом и до начелника Плавско-гусињског округа. Иако само са завршеном основном школом, Митан је био образован, духовит и интелигентан човјек. Након капитулације Црне Горе 1916. године интерниран је у Болдогасон и смјештен у интелигент бараку гдје се налазио цвијет црногорске омладине.

Стојички је издржао све патње и муке тог злогласног логора, гдје је остало на олтару слободе 4.500 Црногораца. Учествовао је у оба балканска и оба свјетска рата. По завршетку Првог свјетског рата и повратка из заробљеништва враћа се свом завичају. Са више снаге и воље прихвата се Ппослова које му нова држава поставља. Године 1921. био је начелних среза у лаву и ту стекао пуно пријатеља, међу којима и пријатеље Реџепагиће и Шабовиће. Од 1929. године биран је за предсједника општине у Велици у више мандата. Митан је активно учествовао у 13-то јулском устанку 1941. иако човјек у годинама. Након слома устанка живи као избјеглица претежно у Цецунима. И ту је као стари ратник био на страни партизана. Крајем 1941. године долази на згариште у Велици. Једном приликом га Шемсо Феровић понуди да му направи нову кућу, само да му буде привржен, али, Митан му је без двоумљења одговорио: „Болан човјече, кад свима Величанима подигнеш попаљене домове онда можеш и мени“ (Објављено у фељтону аутора Буда Симоновића, дневни лист ДАН, 2008)

Током рата бивао је одборник Народног одбора и борац батаљона народних одборника. Након ослобођења био је одборник и предсједник Народног одбора Велике, замјеник народног посланика Љуба Ристова Шошкића и републички посланик у Скупштини Црне Горе – увијек биран гласовима огромне већине.

У свом говору, на откривању споменика Митану и поводом годишњице смрти његове супруге Раке, првоборац Вујо Лазовић је истакао: *У НОР-у је учествовало око 50 бораца из братства Кнежевић, а животе је дало више од 15 ратника, док су у величком покољу страдала 22 лица из овог братства. То је само дио доприноса овог братства побједи и слободи. Велика – село мученика, тешке 1942. и 1943. под фашистичком окупацијом сачувала је и одржала партизане, никога није издала и нико није погинуо на овом терену од илегалаца. За то су заслужни многи људи и жене овог краја, а међу њима и Митан и његова снаха Дола. Митанов отац Раде погинуо је на чакорским висовима, брат Илија је рањен у борби на Скадру и од последица тог рањавања је умро.

У турбулентним временима патње и страдања кроз која је пролазила Велика,Митам се женио три пута. Прво се оженио са Ружицом Јања Поповића – тада љепотицом, али је она умрла на порођају. Други пут са Видром, рођеном Ђиновић, која је 1943. погинула са малом ћерком, док су малољетну ћерку Бранку из наручја мртве мајке однијеле Швабе и оставиле код добротвора Ђура Влаховића у Колашину. Бранку је касније отац Митан пронашао и повратио кући. Трећи пут се оженио 1946. године са Раком рођеном Остојић из Кути и са њом је имао петоро дјеце

Уочи Другог свјетског рата Митан Кнежевић је био предсједник величке општине. У току рата 1941-1945 у Велици је постојао Народни одбор као облик општине. Једно вријеме предсједник и одборник тог одбора био је Митан. Он је на тој дужности остао и након ослобођења 1945. Сједиште Општине било је у Ановима а Општина је обухватала и сусједна села Горњу Ржаницу и Новшиће. Предсједник величке општине, такође у више мандата био је Вукашин Милованов Кнежевић. Митан је пензионисан са стажом од 50 и више година. Радио је часно и достојанствено и живио усправно и ведра чела. Године 1962. парализован је и од тада везан за постељу. Захваљујући великој пажњи и бризи супруге му Раке и читаве породице, подносио је старост и болест и тако издржао све до 20 децембра 1971. године, када се угасио живот, како рече Вујо Лазовић, једног горостаса дичне Велике и Горњег Полимља.

Извор: Глас Холмије