Пише: Исак Асимов
Тачан одговор на питање из наслова гласи: тек „клетва прађедовска“ и ништа више.
Никакав завет, никаква „вертикала“, никаква светиња и сличне тричарије о којима најрадије разглабају они најмање спремни на било какву жртву.
Од грађевине која се дизала до неба, зидане вековима, остао је један камен и то онај с клетвом чије отелотворење, на нашу срамоту, можемо пратити уживо. Све наше невоље, а има их сила, генерише издаја Косова и Срба којих тамо живе. Разваљене институције, криминализација друштва, укидање правног поретка, гушење слободе говора, претварање у колонију и други горки плодови које кусамо директна су последица наше пропасти на Косову.
Ненормалности у свакодневном животу (нпр. дискриминација при упису деце у вртић и слични примери којима нема краја), на које се жале појединци или групе, предестиниране су, сада се слободно може рећи, колективном косовском издајом. Невоље су колико неизбежне толико и заслужене. Осећање усамљености у неприликама и изостанак солидарности такође су неизбежна и праведна последица. Набрајање примера ми је мрска ствар, поготово кад знам да постоје хроничари који педантно бележе девијације у српском друштву. Зато ћу питање литијума и Рио Тинта споменути само да бих подвукао следеће: остатак Србијице је баш брига за Јадар и Рађевину, и тако мора и треба буде. Чак и да целу Србију раскопају, опет ће то бити само „лептиров ефекат“ косовског посрнућа.
Нема последице без узрока, подсећам Вас заједно с Кандидом. Волтеров јунак смерно признаје да то што су га отерали од госпођице Канигуде, што је протеран кроз шибу, што је морао молити за комад хлеба – да све то није могло бити друкчије. За наш контекст је једнако важна и говорникова реакција на Кандидово филозофирање: „И не заслужујеш да га једеш!“
Да Вас подсетимо: Испеци, па реци!
Издајник ово зна и зато нам се руга баљезгањем (све што излази из његових уста тако делује) о Лајбницовом довољном разлогу.
Ако вам је живот који живите најдраже што имате – сеири он – онда морате трпети мене и све што иде уз мене.
Изгледа ми да већина Срба сматра да подношење Издајниковог садизма представља прихватљиву цену. Оно јесте да се у баналној збиљи свакодневнице сусрећемо са облицима напредњачког иживљавања који нам на ум нису падали као могући, али то није ни издалека лоше да би се као алтернатива разматрало остављање главе на Косову пољу.
Допуштам да је такав рачун исправан. Али у том случају треба распршити сваку илузију да је, у ситуацији када се са Косовом тргује као на пијаци, могуће од остатка Србије направити уређено друштво и државу. Принцип предодређености искључује такву могућност.
Лако може бити да су исписани редови само плод моје уобразиље која ме напушта управо у тренутку кад треба изнети закључак. Не марим и настављам да се молим заједно с читаоцем:
„Зато му кажи: ево дајем му свој завјет мирни. И имаће он и сјеме његово након њега завјет свештенства вјечнога, јер ревнова за Бога својега и очисти синове Израиљеве“ (4. Мој. 25,12) …
Извор: корени
Извор: корени
