Лим, Манастир Ђурђеви ступови, Полимље… завичај – истинска су инпирација, извор и исходиште Дарка Јововића, књижевника, публицисте, фељтонисте и дугогодишњег новинара „Дана“.

–Сва та духовност, која је уз нека Божја и судбинска провиђења, избијала из мог унутрашњег јека, наслања се на завичајне горе, на нас онакве какви смо, на грумен родне груде која ме је упутила у свијет снова – казао је Јововић на својој књижевној вечери одржаној у оквиру Трибине „Ријеч“ УКЦГ, одржаној у Плавој сали „Српске куће“.

Како је рекао, кроз стих је исказао и наше нестајање – одласке из завичаја, убог „наше склоности да избришемо живу ријеч и ћутећи“ препуштајући се „вијеку и погодностима“, казао је он.

– Готово сам сигуран да завичајни погледи граде мој вид. Без тог погледа ког исијавају завичајне горе ја бих био слијеп код очију – истакао је он. У нашим одметањима од родне груде губе се и наши обичаји, додаје пјесник. Човјек без завичаја и обичаја је испразно биће ком нема повратка међу живе, нагласио је он.

У „Дану” објавио на стотине репортажа

Јововић је истакао да је у „Дану“ објавио на стотине репортажа које углавном говоре о знаменитим и занимљивим догађајима и личностима Васојевића, а и шире. Из жеље да од заборава сачува неке појаве, обичне смртнике, узвишене личности и вриједности које су биле предмет његовом професионалног, људског и патриотског интересовања, одлучио се на сабирање бројних репортажа под насловницу „Из пера репортера“. Како је рекао, осврнуо се на оне који стварају у провинцији, знајући како је тешко из малог мјеста бити уз раме оних који битишу у центрима.

– Губећи обичаје, губимо ријеч до које се држало више него до живота. Без ријечи смо као без личне карте. Кад човјек изгуби ријеч онда ни пјесмом не може да се гласне – казао је он.

У својој бесједи Јововић је стиховима призвао сјећање на мајку која је „била честа и вјечна инспирација његовим пјесмама“; непоновљивог ствараоца Ратка Делетића, који му је помогао да објави прве књиге; Ранка Јововића, са којим је „у кафанама дијелио уздахе и жељу да све на тренутак заборави“. Посебно се Јововић осврнуо на колумне које је углавном објављивао на страницама „Дана“, и које су укоричене под насловом „Узми књигу“.

– Она представља плод моје тежње да, кроз писану ријеч, проткану иронијом, дам отпор примитивизму, кукавичлуку, онима који мисле да од њих свијет почиње, насиљу оних који су на власти и око власти, унижавању духовних, културних и естетских вриједности и да укажем да смо пред Богом исти, без обзира шта радимо и колико имамо – казао је он.

Настојао је да кроз ова саркастична штива, саткана од, како је рекао, чемерног бунила друштва у којем живимо остави прикривени простор за наду, за слободног човјека који се назире на крају тунела.

– Та нада је надвладавала духовне поразе рода мога за који, надам се, долазе бољи дани – каже Јововић. Ово својеврсно одгонетање стваралаштва Дарко Јововић је илустровао својим пјесмама које поред репортажа, колумни и хиљаде новинарских текстова остају траг његовог књижевног и ауторског стваралаштва.

Публици су се обратили уредница Трибине „Ријеч“ Милица Краљ и предсједник УКЦГ Новица Ђурић.

Извор: дан