Унуку краља Николе, Михаилу, часном човјеку и родољубу, и правом изданку Петровића и даље није подигнут споменик на Цетињу. То би било коначно признање овом човјеку од његовог народа, признање које одавно заслужује. Такође, како њему, тако ни краљици Милени, ни кнегињи Зорки од споменика ни гласа, а историчар, публициста и бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш, каже за портал ИН4С да се овдје не ради о грађанима Цетиња већ о дуговјечној диктаторској власти ДПС-а Мила Ђукановића и његових ,, Судопер“ партија (СДП и СД) на нивоу Црне Горе, којима одговарају подјеле по старим методама ,,завади па владај“.
Саопштење Јована Маркуша, које је веома поучно, за наш портал преносимо у цјелости:
Часни принц Михаило Петровић Његош је рођен у Подгорици у дворцу на Крушевцу 1908.г. па никоме од ДПС градоначелника није пало на памет да му подигне споменик или било какво друго обиљежје, већ подижу споменик Јосипу Брозу Титу, који је имао великог удјела у бомбардовању Подгорице од стране савезника на крају рата.
Треба знати да послије упокојења Краља Николе у Кап д Антибу 1.марта 1921, након што се његов стриц престолонасљедник Данило одрекао престола, малољетни принц Михаило је поштујући Краљеву препоруку, коју је у тестаменту краљ Никола оставио престолонасљеднику Данилу, 7. марта 1921. проглашен од стране избјегличке Владе Краљем Црне Горе под регенством Краљице Милене. Значи Михаило Петровић Његош је посљедњи Краљ Црне Горе.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, је послије одржаних првих избора у новоствореној држави у новембру 1920. а потом доношењем Видовданског Устава 28. јуна 1921.била међународно правно формирана.
Принц Михаило, по стицању пунољетства, одрекао се било какве политичке улоге за своје потребе и потребе династије, признајући Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Михаило се на овај начин и формално одрекао краљевске круне у корист свога брата од тетке краља Александра Карађорђевића, а као члан старе владајуће породице налазио се на цивилној листи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Иако се принц Михаило одрекао бављења политиком, други се касније нијесу одрекли покушаја злоупотребе имена овог часног човјека у својим политичким завјерама. Мусолинијева власт у Италији је имала у плану 1932. да доведе на албански престо принца Михаила Петровића Његоша, па да са албанске стране почне да убацује људе који би у Црној Гори требали да изазову устанак и крвопролиће. Принц Михаило Петровић Његош је требао по том плану да буде књаз албанско-црногорски. Као и касније, принц Михаило је одбио ове нечасне игре са њим и именом светородне лозе Петровић Његош.
Принц Михаило који је живио у Паризу априла 1941. године, ухапшен је од Гестапоа и пребачен у нацистички концетрациони логор Бад Хомбург близу Хамбурга у Њемачкој.
За то вријеме, принц Михаило је примио представника Италијанске Владе која му је понудила Краљевску Круну Црне Горе, након што је као “независна држава” поново успостављена након распада Југославије. Спреман да жртвује и сам живот, одбио је да прими понуђену круну Црне Горе од стране ондашњих фашистичких и нацистичких моћника Мусолинија и Хитлера и поновио своје вјеровање у уједињену Југославију. Намјесто понуђене круне од кратковидих и проданих црногорских сепаратиста, који су на Петровдан 1941.г. прогласили „независну“ Црну Гору, окивајући је ропским ланцима нацифашизма, принц Михаило је изабрао изгнанство и нацистички концетрациони логор и тиме пред будућим покољењима освијетлио и свој образ и образ Црне Горе. Након особођења из логора крајем 1943. године, принц Михаило био је поново ухапшен од стране Њемаца и затворен од јуна 1944. до априла 1945. г.
Овај велики патриота сахрањен је на Српском гробљу близу Орлија, Вал де Марн (Орлy, Вал де Марне), у Француској 1. априла 1986. године. Уз молитве свештеника Српске Православне Цркве за спасење душе, са њим је спуштен у привремену гробницу и грумен родне земље.
Приликом преноса и сахране земних остатака краља Николе и краљице Милене на Цетињу 1989.г. било је планирано да се заједно са њима пренесу на Цетиње и његови земни остаци, али према француским прописима због кратког протока времена од упокојења то је одложено за касније. Том приликом на Дворском гробљу пред Цетињским манастиром направљена је гробница принца Михаила, поред гробница принцезе Вјере и принцезе Ксеније.
Иако је Митрополија црногорско – приморски више пута покретала иницијативу да државна власт испуни писмено преузету обавезу то до данас није остварено.
Из ових неспорних чињеница јасно је зашто дуговјечној диктаторској власти ДПС-а Мила Ђукановића и његових ,,Судопер“ партија (СДП и СД) није одговарало да се подигне споменик часном принцу Михаилу. Они у суштини баштине фашистичку идеологију из 1941.г. против које је био и чију је круну одбио часни принц Михаило Петровић Његош.
Иако је Милена Петровић Његош била књегиња и краљица Црне Горе више од педесет година, вјеровали или не, не постоји ни један споменик или спомен обиљежје њој посвећено.
Будућа црногорска краљица Милена Вукотић је рођена на Чеву 22. априла 1847. године, као најстарије дијете војводе Петра и мајке Јелене, родом од Војводића из Бјелопавлића. Милена је ступила је у брак са књазом Николом 27. октобра /8. новембра 1860. године. Прво дијете је родила када је имала непуних 18, а посљедње са 42 године. Краљ Никола И и краљица Милена имали су дванаесторо дјеце: три сина, престолонасљедника Данила (1871-1939), Мирка (1879-1918) и Петра (1889-1932); и девет кћери: Љубицу – Зорку (1864-1890), Милицу (1866-1951), Анастазију – Стану (1867-1935), Марију (1869-1885), Јелену (1872-1952), Ану (1874-1971), Софију (1876), Ксенију (1881- 1960) и Вјеру (1887-1927). Марија се упокојила у 16 години, а Софија два мјесеца након рођења.
Док је била књагиња и краљица, Милена се истицала хуманитарним радом и доброчинствима према поданицима. Није имала политичких амбиција, иако ју је од краја XИX вијека књаз Никола често консултовао приликом доношења битних политичких одлука.
Улога краљице Милене, која је била и формално-правно посљедњи вршилац краљевске власти Краљевине Црне Горе (од 7. марта до 28. јуна 1921. год.), тј. суверене Црне Горе, није до данас у историографији нашла одговарајуће мјесто. Није тешко примијетити да је краљица Милена дала много већи допринос Црној Гори него што јој је дато простора и у нашој литератури. Инспиративно може да послужи будућим истраживачима и ствараоцима чињеница да је најважније књижевно остварење краља Николе „Балканска царица“ посвећено Црногоркама, у коме је желио да прикаже узорни тип Црногорки које су га у рату и миру задивљавале својим мушким срцем и прегнућем.
Поводом упокојења краљице Милене Петровић Његош, лист „Црна Гора“ са Цетиња посвећује чланак краљици Милени у којем пише сљедеће:
,,Краљица Милена је ћерка чувеног нашег Војводе Петра Вукотића, с Чева равна гнијезда јуначка. Одрасла је у кући, која је знала увијек одгојити дјецу своју само у идеалном народном духу. Тако је и Краљица Милена васпитавана и спремљена, да буде велика Српкиња, да буде народна мајка, како је народ из благодарности звао, док је својом Краљицом називао.
Више од педесет година била је на престолу Црне Горе. То је било вријеме тешко и мучно, – вријеме, у ком су освајачки вали османлијске најезде, с врло незнатним прекидима, непрестано, запљускивали ово наше суро стијење. У свим тим тешким преживљајима Црне Горе била је Краљица Милена вјерни помагач Краља Николе, да се државни брод од пропасти сачува.
Свој народ силно је вољела, као што мајка јединца сина воли, а њу је народ тако исто неописано и волио и цијенио. Својим мирним, паметним и достојанственим утицајем умјела је донекле обуздати пок. Краља у многим часовима његове јарости, коју је било по свом инстинкту или наговору оних, који су га окруживали, у небројено махова његове владавине искалио над многим заслужним Црногорцима.
Преминула је далеко од камена на ком је вјековала. Отпутовала је Богу на истину с тешким болом и рањеним срцем. Кости су њене остале у туђини, али народ, којему је толико деценија владарка била, прати њену сјенку на путу вјечности с великим пијететом. Па, сјећајући се Његошеве теорије: ’Нико срећан нико задовољан’ – црногорски народ каже: Милена је била велика Српкиња – слична Милици Кнеза Лазара: она није до краја несрећна, јер крв крви њене сједи на престолу уједињеног српског племена, а њој, за небројене заслуге њене, нека је међу нама вјечна част и слава!“ (Црна Гора, Цетиње, бр. 18 од 23. ИИИ 1923)
Краљица Милена, намјесница краљевске власти, послије краљевог упокојења у Француској 1921. године остала је да живи у Кап д’Антибу, одакле је стално обилазила краљево привремено почивалиште у Сан Рему. Релативно брзо и она се упокојила – 16. марта 1923. год. у Кап Антибу у кругу своје породице. Била је сахрањена поред краља Николе И, у крипти Руске цркве у Сан Рему.
Данас у Црној Гори, умјесто пригодних обиљежја, у знак сјећања на њено доброчинство дјелује само хуманитарна организација Коло милосрдних сестара ,,Краљица Милена“, при Православној Митрополији црногорско-приморској на Цетињу.
Иако је књегиња Љубица-Зорка Карађорђевић била најстарија ћерка црногорског књаза, касније краља Николе И Петровића Његоша и супруга кнеза Петра И Карађорђевића ослободитеља и мајка краља Александра Карађорђевића ујединитеља, ни њој не постоји ни један споменик или спомен обиљежје у Црној Гори. У њеној је биографији скупљена суштина, сва љубав, братство, везе Србије и Црне Горе. Управо помирење у Црној Гори треба градити на личности књегиње Зорке а не бесомучно истицати немиле догађаје који су удаљавали у суштини исти народ у Црној Гори и Србији.
На Цетињу је једна групица сакупљена око подружнице Матице црногорске умислила да је ,,стручњак за све“ (просторно планирање, архитектура, вајарство, хортикултура, заштита споменика…итд) и да може неовлашћено одабирати коме и гдје може постављати споменике у Законом заштићеном Историјском језгру Цетиња. Зато њима из идеолошких разлога не одговарају споменици Краљици Милени, Књегињи Зорки и Принцу Михаилу Петровићу Његошу.
Нормално, они то могу радити на Цетињу јер је овдје на дјелу безвлашће њихових истомишљеника гдје нико не полаже рачуне за учињено.
